Божанско васпитање

„Смењивање добра и зла примај добродушно. На тај начин Бог отклања аномалије ствари.“ - Св. Марко Подвижник

Божанско васпитање

Ми, као људи, не можемо до краја разгрнути вео тајне постојања Добра и Зла, у нама самима, код других људи, у природи, у историји. Никакве вратоломије нашег разума, или ума, не помажу нам да инструментом мишљења схватимо како је могуће да добри и свевидећи Бог допушта зло, које и није увек најгоре када доноси болести и људе одведе неизбежној смрти. Можда су само аутентични мистичари у свим религијама света, посебно у хришћанству, најближи подизању, али не и потпуном уклањању вела тајне Добра и Зла. И док мистичари азијских религија (браманистичке, таоистичке) релативизују појмове Добра и Зла, сходно политеистичком уверењу њихових религија да су божанска бића истовремено и „добра“ и „зла“, хришћански мистичари се радије опредељују за монистичко или дуалистичко поимање Зла. У првом случају, Зло није биће за себе, Зло је само лишеност Добра (Псеудо-Дионисије Ареопагит). У другом случају, хришћански мистичари дају већу тежину принципу Зла, јер је сам Бог одлучио да жртвује Сина ради спасења људи од силе Зла.

Пошто ми се често чинило да јеврејски бог Јахве показује амбивалентност паганских „природних“ богова, упутио сам једном нашем познатом духовнику пре више година овакво питање: Ко је Јахве? Ако сам добро разумео овога духовника (нека ми опрости ако га недовољно тачно тумачим), он је овако одговорио: „Јахве је виши облик незнабожачког и многобожачког поимања божанства у коме су још добро и зло заједно сједињени, још неподељени на Добро и Зло, хтонско и небеско божанство. Отуд у њима све природне стихије још су на делу. Таквог су порекла и индијска божанства (Шива, Кали), у којима је истовремено присутна сила стварања и разарања. Тек од времена јеврејске монотеистичке религије, али још увек недовољно (Јахве је љубоморни бог), лагано почиње процес схватања милости Божије која даје људима слободу и љубав. Самим тим етички дуализам у хришћанству постаје јак, Бог остаје ван зла, а на човеку је одлука“.

Језгровита мисао св. Марка Подвижника сазрела, вероватно преко његовог мистичког искуства, као да даје за право оним хришћанским мислиоцима кроз векове – што, изгледа, потврђује свакодневно искуство људи и данас – да је слично природној смени дана и ноћи, годишњих доба, сушних и родних година, тако и сваки човек неминовно изложен, од рођења до смрти „светлим и тамним празницима“, „чаши меда и чаши жучи“ (које се тек „смијешане најлакше пију“, како каже велики Његош), здравим и болесним периодима. Дубоко је, прастаро и тачно народно искуство, али и искуство сваког одраслог, нарочито старијег човека, да „без невоље нема богомоље“; односно, да нас невоље и несреће (нажалост, не увек и не све људе) чине зрелијим, с Богом паметнијим, а нарочито смиренијим, мање охолим, саосећајнијим према људима, добростивијим. Наравно, није свеједно да ли ће човек животне недаће и несреће схватити као апсурд живота и тако још једном потврдити свој атеистички или нихилистички став према животу, или ће их примити као искушења (у хришћанском смислу речи); ни тада, међутим, није неважно да ли ће их доживети као искушења која долазе од њега самог, од ђавола или од Бога (о разликама оваквих доживљаја искушења, писао сам чланак под насловом: „Ко куша човека?“ („Источник“, БР. 3-4, Београд, 1992.).

Не испитујмо превише, било необлагорођеним разумом или неочишћеним срцем, откуд „аномалије ствари“, у ствари, постојање Зла у свету и готово ритмично смењивање добрих и рђавих дана у нашем практичном живљењу. Довољно је да примимо вером (не мислим да се вера, у овоме случају, противи искуству већине људи, и када они нису религиозни, или довољно хришћански религиозни) оно што нам св. Марко Подвижникпоручује. Смењивањем добра и зла Бог отклања „аномалије ствари“. Отуд, ову неизбежну, и свим људима уочљиву смену, примајмо што је могуће чешће, без роптањаи гнева, који нужно увећава несрећу која нас је задесила, не ни резигнирано илидепресивно, не ни атараксијом стоика, до којих још није била допрла светлост Христова. Примајмо је смирено, трпељиво и „добродушно“, у уверењу (и вери) да без искушења нема спасења, а да Бог зна када ће „с искушењем учинити и крај, да можете поднети“ (1. Посланица апостола Павла Коринћанима 10, 13).

Владета Јеротић

 

из књиге „Свети Марко Подвижник и други огледи“,
издање Ars Libri, Београд, 1998.