Нема те несреће која у нама људима може до краја угушити оно најдрагоценије, најљудскије

Има нечег лудог и безазленог у поверењу које једни другима дарујемо.
У природи мог посла је да слушам свакакве људске муке, па и оне које су везане за мањак поверења у друге, у себе, у живот, а онда и несигурност и страх који из тога проистичу.
А ко нас може кривити због тога, поготово сада, у ове смутне и тешке дане, овог маја месеца који је трагично почео и некако се чини да се неће завршити.
Елем, уграбио сам мало времена за предах у овом дану и седим у башти неког кафића слажући своје мисли.
У једном тренутку, сасвим непознати човек, прилази ми са молбом да припазим његово двоје мале деце, његове две девојчице.
Једна у колицима, нема више од две године, друга, вееелика девојка од једно 5 заиграва своју млађу сестру.
Тата није више могао да издржи, и улетео је у тоалет кафића, а мени, потпуном незнанцу, указао је такву част поверивши ми своје најзначајније благо.
Све највредније мени је оставио на чување.
Згранут, задивљен, збуњен, почаствован нисам те две девојчице тих пар минута испустио из вида, као да су моје.
Можда и са више одговорности и стрепње него да су моје.
Јер сва деца јесу наша деца.
И у тренутку када су нам свима, па и мени, базични осећаји сигурности, поверења, смислености и ко зна чега још озбиљно из темеља уздрмани, ето једне искре наде и вере и поверења.
И у овом тренутку, у свој тежини коју овај тренутак наших живота овде носи, ова искра је велика као Сунце наде.
Нема те колективне и појединачне несреће и губитка који у нама људима може до краја угушити оно најдрагоценије, најљудскије, најхуманије.
Јер светлост заиста светли и у тами, и не допушта да нас тама потпуно обузме.
Можда најјасније и најјаче сија баш онда када је мрачно.

Филип Стојковић

facebook.com/putkaautenticnosti