Преподобни ава Јустин Ћелијски : „Ко мисли да стоји нека се чува да не падне“

Земља је бојиште на коме човек стално бије битку или за царство Божије или за царство ђавоље. Битка се бије на живот и смрт: или се гине кроз грехе и упада у царство зла – пакао, или се односи победа кроз свете врлине и узлеће у царство Божије – рај. На том бојишту је много рањеника, јер се о душу човекову боре и анђели и ђаволи. Наш земаљски свет није издвојен од небеског и подземног света; у њему су са људима измешани и анђели и ђаволи. Ђаволи се боре са људима помоћу грехова, а анђели бране људе помоћу својих небеских врлина. Људи се по својој слободној вољи опредељују или за грехе или за свете врлине. Греси се облаче и пресвлаче у безброј заводљивих одора, само да би људе намамили на своје сласти, које су у почетку увек само неки свилени конци, да би се затим страховитом брзином претворили у свилене конопце који неминовно одвлаче човека у своје царство зла, ако их човек благовремено не покида покајањем, вером, љубављу, молитвом, постом. На земаљском бојишту хришћани стоје обучени у свеоружје Божје, у анђелско оружје – свете врлине: веру, љубав, наду, молитву, пост, и остале. Али се дешава да понеки задобије ране у тој борби када му малакше која од светих врлина, или је он одбаци. У таквом случају греси навале на ту страну његове душе која није ограђена врлином и рањавају је. Чим се то догоди са ма којим од хришћана, ви духовни, који сте чврсти у врлинама и светом животу и пуни дарова Светога Духа и опробани јунаци на бојном пољу противу грехова, одмах притекните у помоћ таквом рањеном брату. Увек му притекните као немоћном и беспомоћном рањенику, и дајте му еванђелске лекове који су безбројни. Ако је рањен гневом – лечите га еванђелском благошћу; ако је рањен гордошћу – лечите га еванђелском смиреношћу; ако је рањен мржњом – лечите га еванђелском љубављу; сластољубље лечите постом, похоту – целомудријем, лаж – истином. Против сваког нашег греха у Еванђељу Спасовом има по безброј лекова. Само те лекове ви духовни употребљавајте као мудри, као богомудри духовни лекари. „Духом кротости“ исправљајте брата који „упадне у какав грех“, упадне вучен саблазнима и искушењима које роје око нас и туткају на нас и видљиви и невидљиви непријатељи наши. Са таквим братом увек поступајте као са болесником, јер грех и јесте болест људске душе, најстрашнија болест, од које умире душа. А има ли што драгоценије од душе, и стога – страшније од смрти душе? У наш земаљски свет као у огромну болницу дошао је Господ Христос, Божански Лекар, са свима божанским лековима, да нас лечи од главне болести наше, хроничне и неизлечиве људским, земаљским лековима. „Не требају здрави лекара него болесни“ (Мт. 9,12). А ко је здрав од греха сем Господа Христа? Зато је Он и дошао, зато и остао међу нама у Цркви Својој са свима божанским лековима Својим. И Он нам даје лекове против свих грехова уопште; нема неизлечивог греха; за сваки грех има лек; за сваку смрт – васкрсење. Лек од смрти? Свето причешће, и остале свете тајне и свете врлине: свака света тајна и свака света врлина – по једно васкрсење душе; а све оне скупа – безброј васкрсења душе. Лек од греха, од свакога греха? Ено их у Цркви. Само треба умети лечити тим лековима, бити искусан духовни лекар. У питању је најсложеније и најтајанственије биће под небом: душа човечија. Лечити њу која је небеског порекла и од исте материје од које и анђели, врло је тешка и одговорна дужност. А како се постаје искусан духовни лекар? Духом Светим: испунивши се Њиме, Његовим даровима, Његовом мудрошћу и богомудрошћу (ср. 1. Кор. 2,10-15), и тако стећи „ум Христов“ који једини зна шта је душа човекова, и како се лечи од свих болести и смрти (ср. 1. Кор. 2,16). Посреди је духовна медицина: наука најсложенија, најтајанственија, најсветија. Да, најсветија и најодговорнија, јер је у њеним рукама вечна судба човекове душе, а тиме – вечна судба човекова бића. Она лечи од свих заблуда, од свих лажи, од свих грешних мисли, од свих злих жеља, од свих рђавих навика, од свих лоших нарави; речју: лечи од свих духовних болести, иза којих стоје све духовне смрти, па и сама духовна свесмрт. А шта је то? Одвојеност душе од Бога, Који је једини и неисцрпни извор душе, њене божанске бесмртности и вечности. А греси и јесу мрачне силе које одвајају душу човекову од Бога. Отуда духовна медицина мора лечити од сваког греха, и дати лек за исцељење од сваког греха. Зато је неопходно да духовни лекари богомудро располажу и рукују лековима које им Господ Христос пружа у Цркви Својој. Исправљати грешника, то је увек – лечити болесника. Јер грешник и јесте најнежнији и најосетљивији и најопаснији болесник, кога увек треба лечити „духом кротости“. И кад му најболнију операцију вршите, вршите је „духом кротости“, из које зрачи свебрижна љубав еванђелска, братољубље еванђелско. Ваља „с кротошћу поучавати оне који се противе: еда би им Бог дао покајање за познање истине, и да се ишчупају из замке ђавола, који их је уловио за своју вољу“ (2. Тим. 2,25-26). Јер сваким грехом ђаво уствари улови човека „за своју вољу“, и човек грешећи, уствари твори вољу ђаволову, пошто грех и јесте воља и хтење ђаволово. Отуда при лечењу грешника, увек се мора спасавати воља његова од робовања ђаволу; у томе воља његова мора сама суделовати: лекар даје лекове, а грешник их употребљује. Он је тај коме при лечењу припада главна улога, као и при операцијама душе: „Ако те око твоје саблажњава, ископај га и баци од себе“ (Мт. 5,29), и то ти сам, јер нико место тебе не може ишчупати из тебе твој најмилији грех, који ти је постао као око душе. Ишчупај га покајањем, вером у Господа Христа, надом у Његову свемилост. А како ћеш и на који начин то учинити, показаће ти духовни лекари. Велика је „тајна безакоња“, тајна зла, увек по тајанственом деловању ђавола (ср. 2. Сол. 2,7-9); и располаже тако префињеним саблазнима, да је и најдуховнијем човеку потребно бити увек будан за њих и опрезан против њих. Лечећи човека од греха, пази да се и сам не заразиш његовим грехом. Лечиш ли човека од среброљубља, чувај се да се и сам не заразиш њиме; лечиш ли га од гнева, пази да и сам не упаднеш у исту болест. Уопште, при исправљању ма ког човека од ма каквог греха, треба се чувати „да и ти сам не будеш искушан“ тим истим грехом, или поводом тог истог греха. Ево, опасност је ту, прва опасност: ти си духовни лекар, лечиш тешке болеснике, но да се због тога и кроз то не увуче у тебе невидљиви црв охолости, самохвалисавости, високоумља? Деси ли се то, ти си већ „упао“ у грех, већ си искушан. На најпрепреденије и најнеприметније начине грех се увлачи у човека, и у најдуховнијег човека. Зато се увек мора стражити, еванђелски стражити, јер око нас стално круже помрчине греха и магле искушења. И ту увек важи она истина: „Ко мисли да стоји нека се чува да не падне“ (1. Кор. 10,12). Стојиш у вери? А колико је непријатеља Христове вере у овом свету; чувај се да те не оборе! Стојиш у љубави еванђелској? Пази да не испаднеш из ње, саблажњен неком световном љубављу и несветим пристрашћем.