Молитва и родитељска љубав

Родитељство је вишеслојан феномен. Саздано је из мноштва биолошких , психолошких културолошких , духовних и друштвених чинилаца. Оно тежи да се остварује по моделима предака, али се прилагођава и захтевима данашњице. У сада већ давној прошлости имали смо многодетне породице, а између наjстаријег и најмлађег детета разлика je била и до десет –петнаест година. Таман када би најмлађе дете извели на пут, родитељи би већ увелико имали унучад и не би осећали бол „празног гнезда“, посебно уколико би неко од старије деце традиционално остајао у заједници.

Шта нам је донео живот у глобалном свету? Одсуство природне разноликости у свим аспектима живота. Нестају, тако, аутохтоне сорте биљака. Аутентичност духа је замењена привидним личним слободама. Личне слободе су ослобођене утицаја традиције, али су уподобљене вредносним коректностима „отвореног друштва“. Данас наизглед свега има, само има мањка смисла и нужних граница које чувају наш идентитет.

Традиција нас подучава, усмерава, штити, развија, али и оивичава личне и породичне границе. Не ваља ако су границе јако круте и непропусне, али ни ако су сувише пропустљиве. Оно прво доводи сламања личности и изолације, а друго до обезличења растакања породичних вредносети.

Традиција са духовним наслеђем је изванвременски светионик у нашим личним и породичним развојним походима .

Савремени родитељи се прилагођавају захтевима униполарног света. Они схватају да није пристојно, нити педагошки да ограничавају своју децу у изборима за будућност (осим уколико су ти избори недвосмуслено угрожавајући на било који начин). Неки својој деци чак усађују свест да овде нема живота и да одавде ваља бежати. Подстичу их да уче стране језике да би их припремили за далеки свет. Они то чине из истинског уврења да је то за њихово добро. Приносе „данак у крви“ из најискреније жеље да сачувају своју децу од пропадљивости овог друштву. Није моје да судим да ли су у праву или нису. Мене интересује нешто друго.

Родитељи не би требало да беже од туге која их обузима због велике физичке, а често и временске удаљености од своје деце. Снажне су то емоције, нарочито када су згуснуте у можда једино дете које имају. Породица се свела на нуклеус, а онда се и он поцепао. Ослобођена је огромна енергија – шта са њом? Како назвати то помешано осећање саздано од поноса због успеха деце, чежње за њима, туге због недостајања и немогућности уживања у њима у свој пуноћи и у свим значајним тренуцима? Техничи, повезани су са њима свакодневно. Знају све о њима – о њиховом кретању, плановима, успесима и падовима. Али машина ипак може да замаскира њихова аутентична осећања. Лакше се уочавају затворених очију и ушију-када се отворе духовне очи.

„Ослобођена“ родитељска љубав лебди у безтежинском стању док су деца „тамо далеко“. Тражи силу која ће је очувати, а то је духовна снага молитве. Само кроз молитву може се сачувати пуноћа односа са децом, ма где она била. Без ње све је празно и без довољно смисла, уз њу све друго може, а не мора бити.

Светлана Продановић

poznajsebe.wordpress.com