Кад да значи не

Дешава се да неко истовремено и прихвата и не прихвата да обави неки непријатан задатак – тада се отвара простор за испољавање пасивно-агресивног понашања, обично међу запосленима у једној фирми који избегавају отворене конфликте и незадовољство изражавају индиректно, скривајући га испод маске љубазности

Када неко невољно пристане да уради нешто што је неко други тражио од њега, нешто „што није могао да одбије”, поставља се питање да ли је тај задатак заиста прихватио или је и даље остао у унутрашњем конфликту да ли да га уради или не уради. Када особа истовремено и прихвата и не прихвата да изврши неки њој непријатан задатак, постоји велика вероватноћа да ће почети да се понаша на онај начин који зовемо пасивно-агресивно понашање.

То су ситуације у којима особа себе доживљава жртвом договора на који је сама пристала због чега је немотивисана да изврши договорено. Типично је да због отпора који осећа одлаже започињање тог задатка, да када га ради кратко и површно, да више ствара утисак да се труди него што је заинтересована да задатак приведе до краја, да касни у односу на рок до којег је требало да заврши задатак.

Комуникацијски парадокс

Када је други суоче са начином на који извршава задатак, особа негира да има отпор и налази разноразне разлоге и оправдања зашто је све то баш тако морало да се одвија. Тако настаје ситуација комуникацијског парадокса у којој особа која није прихватила да изврши задатак тврди да га је прихватила, знајући да друга особа нема начина да докаже да то није тако.

Иако особа може имати отпор да изврши неки задатак који је сама себи поставила, као што су на пример учење, вежбање, уређивања, попуњавање образаца, плаћање итд., зато што се „није договорила са самом собом”, појава пасивно-агресивних понашања се повезује са функционисањем особе у пару или групи и договарањем са другим људима.

Највише пасивно-агресивних поступака има у предузећима и организацијама зато што људи избегавају отворене конфликте са сарадницима тако да своје незадовољство изражавају индиректно, скривајући да испод маске љубазности и сусретљивости.

Пасивно-агресивно понашање је први пут описано као однос према ауторитету који има моћ да казни, тако да се пркос не изражава директно како би се избегла казна. Сматра се да се тај облик понашања учи у породици када дете нема могућност да се директно супротстави родитељском захтеву и када је родитељ склон оштром кажњавању. Однос према ауторитету који се створио у породици се касније у животу преноси на друге ауторитете као што су учитељи, тренери и надређени.

Киселе похвале

Посебан проблем у организацијама је однос запослених који су на истом нивоу. Некада то може бити право непријатељство према „неподношљивом” сараднику које се скрива иза маске на којој је пријатељски осмех. Спектар понашања укључује киселе похвале, коментаре са жаоком, непримерене шале, непоздрављање и игнорисање, минималну комуникацију, непреношење важних информација због „заборавности”, оговарање и сплеткарење, па све до саботаже сарадникових активности.

Пасивно-агресивно понашање треба препознати како код себе, тако и код других. Нарочито је важно да га родитељи препознају код деце. Ако освестимо емоцију из које ово понашање извире – љутња, инат, увређеност, завист, љубомора, презир, мржња итд. – већа је шанса да се проблем разреши, посебно у блиским односима на које делује токсично.

Нико не воли конфликте. Конфликт је ситуација у којој једна страна жели једно, а друга жели нешто друго. По природи ствари конфликти су непријатне ситуација за обе стране и зато их људи избегавају. Али када дође до конфликта онда желе да знају на чему су: да отворено комуницирају, размене мишљења и виде да ли могу да постигну споразум прихватљив за обе стране.

Људи добро препознају ситуације у којима се неко други љути на њих – у којима постоји конфликт. То је ситуација отвореног или директног конфликта у којој једна страна показује да је љута било само невербално, било да своју критику и замерке јасно изражава. Природа сваког конфликта је таква да је он увек непријатан и за онога ко критикује и онога ко прима критику. Зато неки људи не желе да покажу другоме да су љути, да конфликт постоји.

Много је теже препознати када се неко прикривено љути и истовремено пориче да је љут.

Зоран Миливојевић

politika.rs