Нема греха који је већи од љубави Божије

Не идемо у рај, не зато што грешимо. Ви знате да је само Христос био безгрешан и нико други. Не идемо у рај, дакле, не зато што чинимо грехе. Док смо живи и док су нам очи отворене, грешићемо. Отићи ћемо у рај јер дајемо све од себе да постанемо оно што Христос жели да будемо. Такав напор ће нас спасити. Да ли можемо да победимо искушења греха или не, то не зависи од нас, већ од Божије милости.

Морамо молити Господа да нам пошаље своју милост. Ако нам Он пошаље своју милост, нећемо грешити. Ако Бог не пошаље своју милост, нећемо моћи да победимо своје грехе. То не значи да нисмо оно што Христ жели да будемо. Боримо се, боримо се са својим гресима. Видимо своје грехе и мислимо да ако престанемо да их чинимо, нећемо грешити ни разумом, ни очима, ни ушима...

Не смемо пасти у очајање и рећи: „Увек падам у исти грех, па ништа не могу постићи: ништа не радим!“ Напротив, чинимо много: исповедамо се, смирујемо се, кајемо се... То је оно што нас спасава, а не врлина у којој смо успели. Једном пошто сам учинио нешто добро, отишао сам да кажем старцу. Тада сам био почетник. Када ме је угледао, одмах је схватио у чему је ствар и пре него што сам успео да изговорим реч, рекао је:

„Дете моје, чиме да се хвалимо и поносимо? Шта тиме постижемо? Никада не можемо постићи више од ђавола, јер он никада ништа не једе. Он је највећи подвижник. Или, зато што сам био будан и мало спавао? Не можемо бити буднији од лукавог, јер он никада не спава. Да ли се уздржавамо, живимо чедно за љубав Христову? Али никада нећемо постати чеднији од ђавола, јер он нема телесних задовољстава, јер нема тело“.

Била сам шокирана! Колико год да имамо врлине, никада не можемо стећи оне које поседује ђаво. Шта хоћу да кажем тиме? Да није потребно бити пун врлина? Не. Борићемо се за стицање врлина. Прави хришћанин увек чини добра дела али ни сама добра дела нас не спасавају. Спасићемо се покајањем и смирењем. Смирујући наш ум.

аеђутим, понизност није само изговарање празних речи као што су: „Шта сам ја?“ Ја сам ништа!“ и претварати се да сам несрећан само да би натерао људе да кажу: „Не, не, ти си добар човек; гле, ти имаш такве и такве врлине...“

Претварајући се да смо смирени, чинимо да нас други људи хвале. Истинско смирење није само говорити скромне речи, већ бити скроман и мудар човек, имати понизан дух, не мислити да смо бољи од других.

 Ако духовно падамо изнова и изнова, не треба да очајавамо. Има свештеника, има његовог епитрахиља, има покајања... То ће нас спасити – и ништа друго. Покајање и смирење ће нас спасити. Ђаво се тога боји. Он је пун врлина, али му недостаје једна – смерност.

 Да би показао силу смирења, како каже Свето Писмо, Христос је сишао са неба на земљу, понизио се и био послушан до смрти (уп. Фил. 2,8). Понизио се до те мере да је пристао да буде разапет. Ова врста понизности нам је потребна за наше спасење.

Трудимо се да не паднемо у грех, али Бог нам намерно дозвољава да паднемо, да бисмо стекли смирење, а док плачемо над гресима које смо починили, Бог нас крунише смирењем за нашу борбу против греха. Зато никада не треба да очајавамо.

Поставимо себи правило да више не понављамо: „Нећу се више љутити, нећу ово или оно...“ Већ рецимо: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!“ И сагни главу испод епитрахиља.

Шта смо заиста добили, схватићемо када дође време да се нађемо пред Богом. Човек мери ствари на један начин, а Бог их мери на други начин.

Никада не треба очајавати. Ако нешто нисте постигли, то не значи да нисте успели. Нема греха који је већи од љубави Божије; нема греха који се не може победити Божјом љубављу. Исповедај се, причести се и не удаљавај се од Цркве. Боље је бити грешник у Цркви него врлински човек ван ње.

Атонски игуман Никон

bigorski.org.mk