Осуђени на бесмртност (ускршња размишљања)

Људи су Бога осудили на смрт; васкрсењем својим Он их осуђује на бесмртност. За ударце враћа им загрљаје, за увреде – благослове, за смрт – бесмртност. Никада људи нису показали више мржње према Богу него када су Га распели; и никада Бог није показао више љубави према људима него када је васкрсао. Људи су хтели да и Бога учине смртним, али је Бог васкрсењем својим учинио људе бесмртнима. Васкрсао је распети Бог и убио – смрт. Нема смрти више. Бесмртност је опколила човека и све његове светове. Људска природа је васкрсењем Богочовековим неповратно поведена путем бесмртности, и постала страшна и за саму смрт. Јер до Христовог васкрсења смрт је била страшна човеку; од Христовог васкрсења човек постаје страшан смрти. Живи ли вером у васкрслог Господа, човек живи изнад смрти, недосежан је за њу; она је подножје ногама његовим: смрти, гдe ти је жалац? пакле, где ти је победа? И када Христов човек умире, он само оставља тело као одело, у које ће се опет обући на дан Страшнога суда.
До васкрсења Спасовог смрт је била друга природа човекова; живот прва а смрт друга. Човек се био навикао на смрт као на нешто природно. Али васкрсењем својим Господ је све изменио: бесмртност је постала друга природа човекова, постала је природна човеку, а смрт – неприродна. Као што је до Христовог васкрсења било природно да људи буду смртни, тако је од Христовог васкрсења постало природно да људи буду бесмртни. Грехом је човек постао смртан и пролазан; васкрсењем Богочовековим он постаје бесмртан и вечан. У томе је сила, у томе моћ, у томе свемоћ Христовог васкрсења. Без њега, хришћанства не би било. Међу чудима оно је највеће. Сва остала чуда ничу из њега и своде се на њега. Из њега ничу и вера, и љубав, и нада, и молитва, и богољубље, и братољубље. Гле, ученици–бегунци, који су побегли од Исуса када је умро, враћају Му се пошто је васкрсао. Гле, капетан страже је исповедио Христа као Сина Божјег када је видео где васкрсава из гроба. Гле, сви први хришћани постали су хришћани зато што је Господ Исус васкрсао, зато што је победио смрт. To је оно што ниједна друга вера нема; то је оно што Господа Христа диже из- над свих богова и људи. Због Спаситељевог васкрсења, због Његове победе над смрћу, људи су постајали, постају и увек ће постајати хришћани. Сва историја хришћанства није ништа друго до историја једног јединог чуда, и то чуда васкрсења Христовог, које се непрекидно продужује из дана у дан, из године у годину, из века у век до – Страшнога суда.
Човек се роди не онда када га мајка роди на свет, већ када поверује у васкрслог Господа Христа, јер се онда роди за живот бесмртни и вечни, а мајка роди дете за смрт, за гроб. Васкрсење Христово је мајка свију нас, свију хришћана, мајка бесмртника. Вером у васкрсење човек се поново рађа, за вечност рађа. – To је немогуће! примећује сумњало. А чуј шта васкрсли Господ вели: Све је могуће ономе који верује! А верује онај који свим срцем, свом душом, свим бићем живи по Еванђељу васкрслог Господа Исуса.
Вера је наша победа којом побеђујемо смрт, вера у васкрслог Господа Исуса. Где ти је, смрти, жалац? А жалац је смрти – грех. Васкрсењем својим Господ је „притупио жалац греха“. Смрт је змија, а грех је њен жалац. Кроз грех смрт точи свој отров у душу и тело човеково. Што више грехова човек има, то више жалаца има кроз које смрт точи отров свој у њега. Када оса уједе човека, он се свим силама стара да извади жалац. А када га уједе грех, тај жалац смрти, шта треба да ради? Треба вером и молитвом да призове васкрслог Господа Исуса, да жалац смрти извади из душе његове, и Он ће то свемилостиво учинити, јер богује милошћу и љубављу. Када многе осе нападну тело човеково, и избоду га својим жалцима, тело се отрује и умре; тако бива и са душом човековом када је многи греси жалцима својим избоду: она се отрује и умре смрћу без васкрсења. Побеђујући Христом грех у себи, човек побеђује смрт. Ако ти прође један дан а ти ниси победио ниједан грех свој, знај – постао си смртнији. Победиш ли пак један, два, три греха своја, гле, ти си постаo млађи младошћу која не стари, млађи бесмртношћу и вечношћy. He заборављај никад: веровати у васкрслог Господа Христа значи – водити непрекидну борбу са гресима, са злом, са смрћу. Да човек заиста верује у васкрслог Господа доказује ако се бори са гресима и страстима; бори ли се са њима, бори се за бесмртност и живот вечни. Не бори ли се, узалуд је вера његова. Јер није ли вера човекова – борба за бесмртност и вечност, онда, реци ми, у чему се она састоји? Ако се вером у Христа не постиже васкрсење и победа над смрћу, онда – нашто нам она? Ако Христос не уста, значи грех није побеђен, смрт није побеђена. Ако пак нису побеђени ни грех ни смрт, онда – зашто веровати у Христа? Ко се вером у васкрслог Господа бори са сваким својим грехом, он постепено појачава у себи осећање да је Господ заиста васкрсао, заиста притупио жалац греха, заиста победио смрт на свима бојиштима.
Грех поступно смањује душу у човеку, сатерује је у смрт, претвара је од бесмртне у смртну, од непролазне у пролазну. Што више грехова, то смртнији човек. Не ocећa ли се човек бесмртним, знај – сав је у гресима, сав је у кратким мислима, сав у спарушеним осећањима. Хришћанинов је позив: борити се са смрћу до последњег даха, борити се до коначне победе над њом. Сваки грех је одступање; свака страст је бежање; сваки порок је пораз.
He треба се чудити што и хришћани умиру телом. To је стога што је умирање тела – сејање. Сеје се тело смртно, вели Свети апостол Павле, и оно клија, ниче и расте у тело бесмртно. Као посејано семе, тело се распада, да га Дух Свети оживи и усаврши. Да Господ Христос није васкрснуо тело, какву би корист оно имало од Њега? Он не би cпacao целога човека. Ако није васкрсао тело, зашто се онда оваплотио, зашто узео тело на Себе када му ништа није дао од свога Божанства? Ако Христос није васкрсао, онда – зашто веровати у Њега? Искрено велим, ја никад не бих веровао у Христа да није васкрсао и тиме смрт победио. Нашег највећег непријатеља победио и бесмртност нам даровао. Без тога, овај је свет хучна изложба одвратних бесмислица. Једино својим славним васкрсењем чудесни Господ нас је ослободио бесмислености и очајања, јер ни на небу ни под небом нема веће бесмислице од овог света без васкрсења, и нема већег очајања од овог живота без бесмртности. И ни у једном свету нема бића несрећнијег од човека који не верује у васкрсење мртвих. Боље би било таквом човеку да се никад ни родио није.
Днес спасение миру… У чему се састоји то спасење? He у смрти већ у васкрсењу. Господ нам је сву тајну спасења казао својим васкрсењем. Спасти се значи: телу свом и души својој осигурати бесмртност и живот вечни. Како се то постиже? Нe друкче него богочовечанским животом, новим животом, животом у васкрслом Господу и ради васкрслог Господа. За нас хришћане је овај живот на земљи школа у којој учимо како ћемо себи осигурати васкрсење и живот вечни. Јер каква нам је корист од овога живота ако њиме не можемо стећи живот вечни? Али, да би човек васкрсао са Господом Христом, треба најпре да пострада са Њим, и његов живот доживи као свој. Учини ли то, он ће на Ускрс, заједно са Светим Григоријем Богословом, моћи рећи: „Јуче – ја бејах распет са Њим, данас – оживљујем са Њим; јуче – бејах погребен са Њим, данас – васкрсавам са Њим.“
У цигло четири речи сабрана су четири Христова Еванђеља: Христос воскресе! – Ваистину воскресе! У свакој речи по Еванђеље, а у Еванђељима – сав смисао свих светова Божијих, видљивих и невидљивих. И када се сва осећања човекова и све мисли саберу у гром ускршњег поздрава: Христос воскресе! тада радост бесмртности потресе сва бића, и она усхићено одгрме чудесни ускршњи отпоздрав: Ваистину вoскpece!

ава Јустин Поповић 

mitropolija.com