Нема тог људског стања у који се Господ не би спустио!!

Да ли владамо својим грехом?
Понекад је за многе неверујуће људе граница између тога шта је добро а шта лоше одређенија него за неке хришћане, који су се смутили лажним површним представама о духовном животу...
Шта год да урадимо, све је лоше, све је недостојно – често говоре верујући. не схватајући да тим речима обезвређују цео људски живот. Неверујући људи обично све процењују према својој савести: добар поступак – је добар поступак, а лош поступак је лош поступак, и проживевши обичан живот не нарушивши друштвом установљене животне норме, они су навикли да се сматрају добрим и нормалним људима.
Људи који тек почињу да долазе у Цркву, проживевши дуг живот испуњен разним догађајима, наравно много тога у свом животу процењују другачије него што то Црква оцењује. Прилазећи први пут ка исповести, они узимају у руке књиге, које су издате управо ради тога да им помогну да се припреме за ту Тајну, али се у ствари суочавају са озбиљним проблемима, због тога што те књиге нису увек корисне, мада има и оних које су заиста добре.
Новообраћени човек, узевши у руку књигу, која је написана формално о греху и о исповести, постаје збуњен када види списак грехова за које треба да се каје а да их није ни свестан.
Живећи у овом свету и сваки дан се суочавајући са неразрешивим проблемима и ситуацијама које се чине фаталне и не остављају никакав избор, тешко је поверовати у то да нам је дарована слобода, и да можемо некако утицати на своју судбину. У тренуцима очајања нам се чини потпуно очигледно да нас Бог не чује, не воли и не жели наше спасење. Заиста, да ли у мом животу нешто зависи од мене? Да ли је моја сопствена воља способна да на неки наћин измени мој живот?

У сличним настројењима се лако може доћи до закључка да није свима у овом свету дато да се спасу, и да нису сви исконски за то предодређени. Неки религиозни правци тврде да постоје људи које је Бог на посебан начин изабрао за спасење, а постоје и они који колико год да се труде, ништа им не вреди. Једни су предодређени за спасење, а други за погибељ, тако да по њима не зависи од човека да ли ће се спасти или не.

Али једино у шта можемо да будемо уверени, је да без обзира где човек био рођен, у којој земљи, са којом бојом коже, на ком језику разговарају његови родитељи и какве представе о свету они имају, сваки човек је рођен за спасење. Сваког човека, рођеног било у Новој Гвинеји, било у Њујорку, у породици милијардера или у обичној порордици, тражи Господ да би спасао његову бесмртну душу: да би се она сусрела са Њим у овом животу; да би при избору између добра и зла човек био способан да по гласу своје савести изабере добро; да би природни закон Божији који је Господ усадио у сваког од нас, као савест, као позив на Боголикост и хришћанство чак и у нехришћанину био остварен до самог краја.
Бог је створио сваког човека да Му подражава као син. Због тога је Тертулијан, древни учитељ Цркве говорио, - свака душа је по својој природи хришћанка. То јест сваки човек без обзира где и када се рађа, увек се рађа пре свега као хришћанин, да би постао хришћанин и у Богу познао свога Оца. За Бога не постоји нико ко Му је стран. То треба да зна свако од нас, јер се у томе састоји Божији Промисао о свету.

Колико год да је човек ниско пао, чак на самом дну тешких људских преступа, постоји избор између добра и зла. Он постоји увек, учи Црква, јер је Господ сишао до ада, када је тражио погиблог Адама. У песмама у Страсној Седмици се поје: На земљу сишао јеси, да спасеш Адама, и не нашавши га на земљи Владико, чак си до ада сишао. До таквих дубина људског зла, у такве адске дубине спустио се Господ, да је ад био уништен Христовим силаском.
Грешник који се каје треба обавезно да зна да нема таквог људског стања у које се Господ не би погрузио, да таквог бездана порока, у који се Господ не би спустио; нема таквог греха који Господ не би очистио, и сатана није још смислио зло које Господ не може да исцели.

Могућност повратка Богу представља ослушкивање своје савести, тог куцња, којим Господ куца у свако људско срце. И ако га човек слуша, он већ ступа на пут спасења. Али говорећи да је наш Отац на Небесима, ми треба да схватимо да је синовство такође небесно, и ми га остварујемо као проницање у Царство Небеско, када се и ми остварујемо на такав чудесан начин, на који нам се оно дарује свише.
Цео људски живот је повезан с тим да човек греши. То је страшно, али није безизлазно.
И заиста, наш живот и јесте непрестани грех пред Богом, али зар Господ гледа на нас као странице књиге о исповести, где је свака мисао и свака жеља греховна?
Многи људи (а и са мном је то био случај) имају веома тежак осећај после прве исповести – како да живим, куда да идем? Вратићу се кући, а односи тамо су греховни…отићићу на посао, срешћу се са људима, и опет ћу радити исто …Јер живот не може тек тако на брзину да се измени. Шта да радим? Не може се после исповести одмах отићи у манастир…Почети са молитвом? А не знаш никакве молитве …Волети Бога? А ти не знаш да волиш…
То је озбиљан проблем и велика препрека за човека који долази на исповест. Уплашивши се греха, људи губе укус ка животу и потом га прихватају као могућност да се сакрију од могућности греха, од сваке ситуације у којој се на неки начин може згрешити, па на крају крајева – да се сакрију и од самог живота.

Само слободан човек може да спозна ропство и да у греху осети своју неслободу. Грех човека чини робом, а поседујући ропску свест такав човек живи у непрекидном страху и унинију и не може да се бори са грехом. Он ће само бежати од греха као од побеснелог пса, али ће га грех увек стизати на неком другом месту.
Ако грех заиста има власт над нама, и ми га се бојимо, као нашег господара, а себе признајемо за његове слуге, онда никада нећемо постати слуге Божије, грех нам неће дати могућност да дишемо, нити да живимо, он нас плаши, као опасан пас малог дечака, који се зато боји да изадје из куће. Али ми можемо да имамо власт над њим.
Једно од најтежих стања које човек износи из своје исповести и духовног живота је – страх да буде крив. Најважнија слобода хришћанина је у томе да се не боји да буде крив пред Богом. Будите као деца, - каже Господ, јер деца не мисле непрекидно да се боје да буду криви пред родитељима, иако су често крива. Али исто тако она знају да ће њихова кривица бити опроштена без обзира на то каква она била – деца су деца а родитељи су родитељи. И зато се деца не боје да живе. Наравно, дете се може заплашити до тог степена да ће се бојати својих родитеља, али ће их волети.

Пре него што човек оде на исповест, пре него што му дају књижицу са набројаним гресима, он треба да прочита Јеванђеље и да сазна како Господу прилазе грешници: како Му прилази блудница, и Он јој опрашта; како Му прилази блудни син и Он га прима; како прилазе губави и Он их чисти; како Му прилази велики број потпуно разних људи, страшних, болесних, и како се Он односи према њима, како Он воли те грешнике. Како Он са Пилатом разговара! Како Он разговара са првосвештеницима. С каквом љубављу Он гледа на људе који Га распињу, пљују Га и ударају по лицу. Уколико човек то спозна, неће се бојати да живи. Схватиће да Христос тај живот дарује сваком човеку, најстрашнијем и најлошијем. Такав човек ће осетити да је Христос заједно са њим, и да Христос победјује тај грех за њега. И тада он већ неће желети да живи са грехом. 
Ми ћемо и даље бити грешници, али нас то неће плашити јер знамо да Господ љуби грешнике. Он прашта грешницима. Али уколико будемо грешили по својој вољи, онда то значи да нисмо читали Јеванђеље, зато што је неспојив живот у греху са животом по Богу. Значи борићемо се са грехом.
Ко то схвата, њему неће бити страшно да живи, али ће му бити тешко да остане исти као што је некада био, грех ће му бити мрзак, али га се неће бојати јер може да га победи.

manastirglogovac.blogspot