Божанска мисија исповедника

Апостолско писмо Коринћанима садржи ове речи: „Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем.“ (1. Кор. 4:15). Запитајмо се: ко је отац пo схватању апостола Павла и по чему се он разликује од ментора? У јеврејској средини улога ментора била је веома значајна. Верници у Једног Бога изабрали су себи рабина, који је тумачио Мојсијево Петокњижје и учио их правилима побожног живота. Са почетком еванђелске проповеди појавили су се нови учитељи који су знали како да компетентно и убедљиво пренесу Реч Божију људима. Било их је заиста много. Међутим, као и сада, има доста људи који имају високо образовање и способност да предају одређене науке. И сви тадашњи богословски учитељи били су ментори народу. Али апостол Павле се, такорећи, разликује од њих, називајући себе оцем својим ученицима. Он то није учинио из сујете, већ желећи да покаже значајну разлику између учитеља и његовог оца.

Сваки отац увек делује као учитељ свом детету, али не може сваки учитељ да буде отац. Како пише свети Теодорит Кирски, Павле је био отац Коринћанима јер их је први утврдио у правој вери у Христа. Али свети Јован Златоусти даје значајнији аргумент у корист духовног отачаства. Теолог тврди да се, за разлику од менторства, очинство заснива на љубави. Да би се поучиле основе хришћанске вере, довољно је само пренети количину неопходног знања. Али да би се човек „рађао” у Христу и навикао на духовни живот, неопходна је очинска љубав.

Овде долазимо до разумевања сврхе свештенства у Цркви. Када свештеника зовемо оцем, препознајемо свој духовни однос са њим и поверавамо му на руководство оно највредније што имамо – своју душу. Ово натприродно сједињење исповедника и верника не завршава се привременим животом, већ се протеже у вечност. Прави духовни отац има посебну, духовну љубав према свом детету и истовремено је свестан своје одговорности за њега пред Богом. Свети Оци нас уче да ова љубав увек треба да буде обострана. Свети Јован Златоуст позива: „Волите пастире као што деца воле своје родитеље. Ко воли Христа, волеће и свештеника, ма какав он био.” Чак и ако у нашем исповеднику видимо било какав недостатак, треба га прикрити љубављу према њему. И, наравно, таква љубав је изражена у нашим молитвама за свештенство, које вршимо у испуњењу апостоловог савета: „Сећајте се својих учитеља, који су вам проповедали Реч Божију“ (Јевр. 13,7).

Однос свештеника и верника најпотпуније се открива током Тајне Исповести. Називајући свештеника исповедником, препознајемо га као носиоца благодати Духа Светога, којом он може разрешити наше грехе снагом коју му је дао Христос. О посебној, Божанској мисији исповедника пише и свети Игњатије (Брјанчанинов): „Молите се Господу да вам помогне да све своје грехе испричате своме духовном оцу са свом искреношћу, са одбацивањем штетног стида, и да чујете отпуштање са његових усана са живом вером - као са усана Божијих". Зато наш однос са духовним оцем увек треба да буде искрен и поверљив. Али чак и ако човек још није спреман да потпуно верује свештенику, то не значи да треба да сакрије своје грехе током исповести или да уопште не прибегава овој Тајни. На крају крајева, ми своје покајање приносимо Богу, а исповедник то само сведочи, разрешавајући грехе силом Божанске благодати.

Када размишљамо о духовном отачаству, вреди одговорити на још једно важно питање: како пронаћи исповедника и како разликовати правог исповедника од лажног? Када тражимо духовног оца, прво се морамо ослонити на Господа и молити се за духовно вођство. Корисно је и посећивати различите цркве и манастире, слушати проповеди свештеника, питати друге парохијане о њиховим исповедницима. Ако овом личном духовном труду додамо и борбу против страсти, онда ће се Господ свакако одазвати нашој молби. Много је случајева када људи имају не једног исповедника, већ неколико свештеника са којима се саветују у својим духовним стварима. Што се тиче разлике између исповедника и лажног старца, вреди напоменути да прави духовни отац никада неће поробити човекову вољу и позвати га да поштује његову личност. Исповедник је увек кротак, смеран и богољубив. Његова душа је засићена Духом Божијим. У њему нема места себичности и сујети. Он служи Христу и доводи к Њему све који су гладни и жедни праведности.

Николај Волошин

pravlife.org