Први утисак

Када неко сусретне или комуницира са неком новом, непознатом особом, он је свесно и несвесно процењује. У корену је еволутивни механизам оцењивања: да ли је други опасан, да ли има непријатељске или пријатељске намере. Процењује се и ко је и какав је други, колико је привлачан или непривлачан, којем друштвеном статусу и групи припада.

Ово веома брзо процењивање непознатих зовемо први утисак. Многи људи већ после двадесетак секунди имају изграђено мишљење о непознатој особи, а готово сви у прва два минута комуникације или посматрања.

Први утисак је веома важан јер од њега зависи даља судбина комуникације и односа. Када је први утисак негативан, особа избегава комуникацију или комуницира кратко, са великом дистанцом. Супротно, ако је први утисак позитиван, особа жели да настави комуникацију са другим кога доживљава као пријатну, позитивну и културну особу.

Како већина људи жели да буде прихваћена и позитивно оцењена, велика пажња се посвећује томе какав се утисак оставља на друге. Због тога људи негују „излоге” своје личности, социјалне маске, фасаде или персоне, иза којих скривају од погледа јавности друге делове своје личности. Први утисак је покушај да се продре иза онога што особа показује, да се открије каква је она у целини, као личности или човек.

Први утисак није само резултат свесне анализе већ и интуиције, коју дефинишемо као процес обраде информација којег нисмо свесни, али смо свесни његовог резултата. Другим речима, први утисак се ствара на основу малог броја информација. Он због тога може да буде исправан или погрешан.

Представа о другом која је резултат првог утиска делује као „самоостварујуће пророчанство”. То једноставно значи да особа која је стекла неку представу о другом тежи да ту представу одржи тако што код другог примећује само она понашања која се уклапају у њу, а она која се не уклапају искривљено тумачи како би их „уклопила” у своју представу.

Када је први утисак позитиван, довољно је да други уради нешто веома негативно, да би особа схватила да је другог погрешно проценила. Када је први утисак негативан, тада је ситуација друкчија. Потребно је да други уради у просеку осам позитивних „изненађења” да би особа одустала од негативног утиска о њему. Како је веома тешко променити први негативан утисак, „исплати” се представити се другима на позитиван начин.

Први утисак о другоме може да буде тачан, али може да буде и погрешан. Њега треба узети у обзир као важну унутрашњу информацију, али према којој треба имати резерву. Што је веће животно искуство комуникације са људима, то је прво процењивање других тачније. Супротно је са децом и младима, којима треба објаснити концепт првог утиска како би се смањила њихова наивност и повећала социјална интелигенција.

Зоран Миливојевић

politika.rs