Нека сија оно што нас је некада болело...

Током година све више схватам да на крају крајева, црно-бела биполарност не постоји као истина ни у једној сфери живота. Сваки ентитет је истовремено много ствари које је позван да доведе у хармонију. Не постоје само добри људи, као што не постоје само зли. Тама и светлост, харизме и мане каналишу се у нас на аналоган начин. Заблуда је веровати да у прогресивним просторима постоје само људи који су отворени и толерантни према другачијем. Као што је такође лаж да су у конзервативне просторе уграђени само груби и фанатични људи. У свим просторима, као и у простору религије, можете пронаћи све. Можете бити фанатични, догматични и апсолутни, свадљиви и агресивни и мислити да припадате прогресивним члановима Цркве који проповедају другачије. Можете чак оптужити фундаменталисте да изопачују и искривљују црквени живот, а ипак имате потпуно исте особине са њима – исту психу, исте тајне, неисказане и несвесне потребе. Питање није само где ћете се изјаснити или осећати да припадате, већ којим квалитетима и вредностима служите. Јер у свом животу можда нисте оно што декларишете, већ оно што ваш начин живота открива и сведочи. Нажалост, није злато све што сија, а у Цркви није све што блиста Христос.

***

Мислите ли да Бог од нас очекује „успех“? Не. Међутим, ми смо Његова деца и Он нас све воли на исти начин. Нико не може да схвати колико Бог воли човека. Његова љубав се не може упоредити ни са чим. Нема ограничења. Толико је велика да човек осим ње не осећа ништа, а његово срце од глине не може да издржи, оно се топи јер је прах. Бог много пута допушта да се љубав Његова обилно излије на створења Његова – тада се наша душа загреје и видимо да је љубав Божија тако слатка, толика - да је не можемо издржати и долазимо до тога да кажемо: „Боже мој, довољно је. Умањи мало љубав Твоју, јер је не могу издржати!“ (Свети Пајсије Атонски)

***

Понекад нас траума боли, али нас истовремено и активира. Исте ствари које нас боле могу нас заштитити. Погледајте животе свих великих људи уметности, мудрости, успеха, светости. Сви су они били дубоко повређени, понекад разочарани, а понекад и пропали. Ипак, нису се предали првобитном очају. Дајте својој трауми прилику да се изрази, да говори, да ствара, да исприча своју причу. Истовремено, цео наш живот је прича о души. Чини се да је немогуће не настрадати, али санирање тих рана је оствариво. И ево управо онога што називамо уметношћу живљења. Они, које видите око себе како стварају и напредују у животу, нису бољи, способнији или без проблема и потешкоћа. Свако држи и носи крст. Али су чезнули за Васкрсењем. Односно, за оним што долази после крста и ране. Успели су боље да усмере своје ране. При томе, улог није да постанемо савршени, већ да побољшамо свој живот, да управљамо својим „материјалом“. Нека сија оно што нас је некада болело.

о.Хараламбос Пападопулос

zadrugata.com