Народ који надвладава тешкоће и за који увек свиће – то смо ми Срби

То што је наш народ окренут Истоку, са кога „засија Сунце правде, Христос Бог наш“, како појемо у једноj богослужбеној химни, значи да за нас увек свиће. То смо ми – народ који надвладава тешкоће и искушења. Последњих деценија, упркос свему, певамо пуним плућима, пуним срцем: са Косова зора свиће! Грачаница, сва у сјају, дочекује Видовдан! Са смирењем, са поверењем у Бога, у годинама када неком изгледа да се заувек мрачи, да са развијеним барјацима стижу сва четири јахача Апокалипсе, окренути смо Грачаници, Пећкој Патријаршији, Дечанима, јер знамо да тамо где је страдање највеће, тамо где је крст распећа, долази и спасење, долази и васкрсење

Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј Буловић, у сусрет Божићу, дао је интервју оснивачу нашег листа Милораду Вучелићу. Редовни божићни разговори део су дугогодишње традиције којом високоуважени саговорник Печату чини част и оснажује професионалну снагу нашег гласила. Разговори с владиком Буловићем никада нису били тек пригодни и празнични, већ су усмерени на многе од најважнијих тема времена које живимо. Где смо данас, колико су наше управљачке елите дорасле овом геополитичком хаосу у којем се америчко-центричне елите опиру слабљењу униполарног света, и истовременом јачању његове алтернативе, БРИКС-у? Владику питамо и шта је, према његовом виђењу, достојно нашег поверења и – колективног и личног – вредносног избора и жртава које подносимо и које ћемо, нажалост, и убудуће подносити?

С обзиром на ауторитет и утицај који имате, позивамо Вас, свесни тешког бремена које Вам таквим задужењем товаримо, да јавно, дакако и саветодавно, оцените садашње изузетно забрињавајуће друштвено-политичке и духовне прилике у Србији. Оне јесу последица унутрашњих деценијских ломова и тешког наслеђа, али и светских, небивало злих прилика. Где смо данас, колико су наше управљачке елите дорасле овом геополитичком хаосу у којем се америчко-центричне елите опиру слабљењу униполарног света, и истовременом јачању његове алтернативе, БРИКС-у? На коју се страну, као друштвена заједница, али и појединци, морамо окренути, коме веровати, шта уважавати, за шта се борити, а које снаге и вредности одбацити? Шта је достојно нашег поверења и – колективног и личног – вредносног избора и жртава које подносимо и које ћемо, нажалост, и убудуће подносити?
Реч ауторитет има различита значења, а када јој се дода и реч утицај, онда ће онај кога описују као ауторитативну личност, лако разумети да то не заслужује. Пошто су епитети којима ме описујете некритична оцена доброг пријатеља не налазим себе у њима; поготову не желим да будем ауторитаран, односно да своја мишљења и ставове, па чак ни своју веру, веру у Христа Спаситеља, за коју држим да је једина права, непотрошива вредност мог живота, не намећем никоме, ни на који начин.
Сматрам да и те како има смисла бавити се и питањима ко је ауторитет данас, на пример за младе нараштаје, и ко има утицај, како се он остварује и слично. Та питања су садржана, заправо, и у питању које сте ми поставили: где смо…, шта је достојно поверења и тако даље. Млади нараштаји, ка чијој будућности треба да буду усмерени сви наши одговори, за питања комплексна попут Вашег, кажу у шали: то је питање за милион долара. Ја не мислим тако. Не мислим ни да у одабиру вредносног избора треба да будемо превише оптерећени несумњивим геополитичким хаосом, ни ратовима, ни технолошким и биотехнолошким изазовима и недоумицама, ни НАТО-ом, ни БРИКС-ом, ни Истоком ни Западом, ничим ван нашег аутентичног, српског цивилизацијског хоризонта, толико пространог, историјски утемељеног, богатог духовним бесцен-благом. То је онај „бескрајни плави круг и у њему звезда“ који Вук Исаковић, јунак Сеобâ, види као несагледиво лично и народно обзорје у коме живимо и из кога вековима сагледавамо све спољашње појаве и искушења и на њих дајемо сопствене одговоре. Тај круг, коме нема краја, око нас је оцртао пре осам стотина и педесет година рођени Растко Немањић, Свети Сава. У средишту круга, као најсјаjнија звезда, блиста Лик Христов, чија светлост, огледајући се у личности Светога Саве, нашег путеводитеља, обасјава и све нас. Дакле, осам стотина и педесета годишњица од рођења Светог Саве, коју ћемо, ако Бог дâ, 2025. године прославити, прилика је да и ми, следећи вредносни избор који је пре осам столећа направио Свети Сава, одговоримо на питања која јесу пред нама, а која сте ви делимично побројали: коме веровати, шта уважавати, за шта се борити, а које снаге и вредности одбацити? Не видим битну разлику у историјским околностима у којима се опредељивао Свети Сава од оних у којима се ми опредељујемо. Ми, верујем и надам се, нећемо погрешити јер и нас, као и наше дедове и очеве, усмеравају учење и дело Светога Саве.
Теме нашег националног и државног опстанка, историјских искушења и геополитичке судбине у овим разговорима се понављају, али на начин који уклања сваку могућност њихове „монотоније и истрошености“. Заоштравају се, наиме, и забрињавајуће продубљују проблеми и драма светског поретка – све док не стигосмо до садашњег, унеколико новог тренутка, у којем се, као разумљиво, чак одмерено и умерено, изговара/пише како смо савременици „борбе Православља и сатанизма“, борбе у којој Запад и декларативно тежи потпуном уништењу Православља као „највеће опасности“ по глобални поредак! Стратешке поставке које су се некада именовале – теорија завере и планови закулисе постају део јавног дискурса који се без устезања најављује, разматра и спроводи. Како живети и како се борити с околностима тако разгоропађеног и манифестованог злог (на)ума, какав новија историја не памти?
У праву сте! Много више него наше умеће да кроз занимљив разговор промишљамо о феноменима и изазовима стварности, сама стварност брише сваку могућност да не само наши разговори него и свакодневни живот добије особине монотоније и истрошености. За брдовити Балкан често говоре да пати од вишка историје. Тобоже, свет иде ка крају историје, а ми, деструктивни Балканци, производимо је за извоз. Истина је потпуно другачија. Фукујамина, у основи марксистичка, теза о крају историје остаће само бледа, прозирна утопија, као и све оно на чему је измаштана. Пред нашим очима нестаје и у своју ауторитарну супротност, ако не у фашизам, претвара се такозвана либерално-демократска идеја, која, на пример, кроз cancel culture и сличне покрете дискредитује слободно мислеће научнике, уметнике, интелектуалце и ствараоце, излажући их јавној порузи, губитку намештења на универзитетима и слично. Запад пред јефтиним кинеским производима под ноге баца мантру о тржишту као једином регулатору економије, те се уводе драконске таксе и царине. Из сна о Европи без границâ Европљани се буде уз глас мујезина који езаном позива своје верне на молитву, а границе од миграната са југа и истока брани наоружана полиција. Дотле ми, народи Балкана, не само да самостално производимо историју него нам је и велике и не баш велике силе извозе захваљујући незрелим или корумпираним политичким елитама, у најтрагичнијем виду – братоубилачким ратовима.
Али да бисмо стигли до садашњег тренутка, у коме Запад, како се констатује, и декларативно тежи ка слабљењу или чак уништењу Православља, морамо узети у обзир да и код нас постоје различити облици фанатизма. Они су плод психолошке преосетљивости, можда неизбежне у нашим условима, али и различитих масовних медијских и мрежних обмана. Зато морамо бити терминолошки јасни. Наиме, термин Запад или, сада, колективни Запад, у контексту борбе Православља и сатанизма, можемо користити само у односу на релативно узак круг политичких и социјалних елита. Ни на трен намеру за уништење Православља не можемо приписивати обичном народу, који је на различите начине, као и другде, и сâм жртва својих елита. Макар повремено, у јавном говору је нужно то напомињати, јер не желим, као ни Ви, да наш разговор, ни у најмањој мери, доприноси распиривању нетрпељивости и фанатизовању било кога. Морамо на то пазити кад говоримо било о Западу било о Истоку, било о хришћанству било о исламу. Сваки сусрет или контакт са хришћанима Запада или са духовним вођама ислама фанатизованим или инструисаним групама фанатикâ, даје, у нашој средини, повода да оптужују све редом (осим себе, наравно) за издају Православља и Српства. Са друге стране, јасно је да одређене политичке, економске, привредне, вероватно и окултистичке елите земаља Запада, неке отворено, а друге мање отворено, воде борбу против Православне Цркве.
То јесте она иста борба добра и зла која се у свету води откако је Христос разапет, а свети архиђакон Стефан каменован. Ми данас, будући да се таква борба води и против наше Цркве, нашег православног народа, снажно осећамо њен интензитет. Мислим на последње три деценије. Али, ништа друго него борба Православља и сатанизма није био ни терор над народом и Црквом од стране усташâ, немачких нациста, балиста и других у Другом светском рату, а ништа друго није био ни послератни терор Комунистичке партије. То је иста борба непрестана! Али и у мирнијим периодима слободнијег живота Православне Цркве, без видљивих прогона, када чак постоји одређени комфор, дешавају се падови, кроз превелики утицај световних чинилаца на црквену структуру. Сведоци смо тога данас. Сведоци смо својеврсне трагедије када јерархија једне помесне Цркве, уз садејство или извршавајући налоге световних, тачније светских, фактора и сила, ради против друге помесне Цркве и њеног верног народа. То је тужна и трагична чињеница. А та јерархија не жели да примети да због тога гину људи, гину православни хришћани, њихова браћа, горе и уништавају се храмови.
И напослетку, пошто се ради о процесу који је тек отпочео, а не зна му се коначни исход, још две-три напомене. Сведоци смо променâ, макар посматрајући политичко опредељивање народâ Запада последњих година. Или падају или убрзано губе примат псеудолибералне политичке снаге, експоненти и заговорници глобализма. У суседној Мађарској, на пример, суверено владају људи који не крију да су хришћани. И у другим европским земљама надвладавају покрети који заговарају традиционалне, хришћанске вредности. Изјаве новоизабраног председника САД Трампа и његових сарадника о важности Библије и о њиховом снажном противљењу накарадној, реално сатанистичкој, џендер-идеологији и пракси, уз најаве миротворног залагања, буде наду. Свему, наравно, морамо приступати са опрезом, али ако постоји ма и трачак светла који ће, макар привремено, на неким обострано корисним основама, ублажити нетрпељивост Запада према Православној Цркви, то ваља прихватати са одобравањем.

Дошло је доба мишљења о немисливом – човечанство као да хода ка бездану апокалиптичне пропасти. Ви сте увек упозоравали да за православне апокалипса није пука прича о уништењу и самоуништењу, колико потоње Откровење пуноте божанске победе и преображаја света у есхатолошку пуноту. Да ли се заувек мрачи или коначно свиће?
То што је наш народ окренут Истоку, са кога „засија Сунце правде, Христос Бог наш“, како појемо у једноj богослужбеној химни, значи да за нас увек свиће. То смо ми – народ који надвладава тешкоће и искушења. Последњих деценија, упркос свему, певамо пуним плућима, пуним срцем: са Косова зора свиће! Грачаница, сва у сјају, дочекује Видовдан! Са смирењем, са поверењем у Бога, у годинама када неком изгледа да се заувек мрачи, да са развијеним барјацима стижу сва четири јахача Апокалипсе, окренути смо Грачаници, Пећкој Патријаршији, Дечанима, јер знамо да тамо где је страдање највеће, тамо где је крст распећа, долази и спасење, долази и васкрсење. Стога, радујемо се сваком дану који нам дарује Господ, у сваком дану доживљавамо мало Откровење, откривамо лепоту Божјега стварања и искупљења у Христу. Али знамо да ћемо једампут осванути у незалазном, невечерњем и нестарећем „дану осмом“, у нашој небеској Отаџбини, за којом заправо непрестано чезнемо, у дану у коме нећемо нестати у ништавилу него ће се, у преображеној „новој земљи“ и на „новом небу“, остварити све наше молитве, сва наша надања, све наше чежње, сва наша глад и жеђ за Оцем небеским и за нашом вечном браћом и сестрама по Богу и у Богу.
Ви сте се, владико, у пуном црквеном животу нашли у тренутку када је дошло до великог неопатристичког буђења и када су писали и деловали многи, од оца Јустина, преко Георгија Флоровског, до прерано отишавшег Панајотиса Неласа. И сами сте се бавили круцијалним темама, попут теологије светог Марка Ефеског, новозаветне теологије, али и питања српске заветности у кључу Еванђеља. У каквом стању је савремена православна теологија? Може ли она да испрати све изазове живота у доба „постистине“?
Пре него што одговорим на ово питање, треба, чини ми се, да укратко објасним појам великог неопатристичког буђења, како га Ви умесно и прецизно називате, или подухвата неопатристичке синтезе, како се најчешће каже у теолошким круговима. Придев патристички и именица патристика потичу из грчког и латинског језика. Придев значи отачки, светоотачки или који се односи на свете Оце Цркве, што ће рећи на оне њене светитеље који су уједно њени највећи теолози, а именицом се назива свеукупност њихових богословских учења или њихов духовни свет и духовно наслеђе у целини. Следствено, придев неопатристички који користите – иначе код нас практично непознат ван уског круга најобавештенијих теолога – означава духовни и културни феномен из прошлости који није мртав, али је, силом историјских прилика, односно неприликâ, „обамро“ или „замро“, те га ваља оживети, пробудити и обновити. Конкретно, по теоретичару неопатристичке синтезе, Георгију Флоровском, после вишевековног „вавилонског ропства“ новије православне теологије, која се за време његовог трајања није развијала природно, органски, него под већим или мањим утицајима час римокатолицизма час протестантизма, њу треба из тога стања духовног робовања ослободити – треба је, другим речима, са стрампутице вратити на њен исконски пут, вратити је њеним изворима, богословској методологији и учењима Отаца Цркве, а не неких схоластичких („школских“, „учених“, „научних“…) ауторитета. Наш свети Јустин Ћелијски, савременик и поштовалац Флоровског (а важи и обрнуто), није формално и теоретски разрађивао идеју неопатристичког буђења, али ју је свом душом заступао и свом снагом спроводио као њен авангардни представник, чак, по моме скромноме мњењу, као њен протагониста, првоборац, челник, витез духа без мане и страха, нипошто не као „витез професије“ коме тапшу здружени домаћи атеисти или, у бољем случају, верници „бога-неБога“.
Размишљајући, колико видим, унутар ових или овима сличних координата, Ви ме питате у каквом је стању савремена православна теологија. Мој скромни одговор гласи: у истом стању у којем је била и пре стотинак година. То значи: с једне стране, по мени са православне или црквене стране, и даље је актуелан повратак Оцима, Предању Цркве, изворима вере и богословља као њеног црквеног тумачења, што чини „патристичку обнову“ или „неопатристичку синтезу“, а са друге стране и даље постоји изазов схоластике и неосхоластике у ширем смислу, „учене“ или „научне“ теологије, потпуно или делимично „еманциповане“ од Цркве. Вук длаку мења, мудро вели народ, али ћуд никада: некад једина поуздана, у Цркви рођена и Црквом зајемчена, ортодоксна или православна (читај: аутентична, непатворена) теологија данас се у одређеним, добро познатим, идеолошким и парацрквено-секташким срединама подругљиво квалификује као анахрона, „демодé“, „ретроградна“ теологија, ако уопште и јесте теологија, а као једина прâва и вредна пажње – о како то гордо звучи! – признаје се „научна теологија“, која, по мени, уопште није теологија него крајње слободоумна религијска философија или, у бољем случају, мање или више коректна религиологија. У међувремену је створена, спонтано или, што је вероватније, на основу извесних програмских смерница, позната „новоправославна“ теолошка интернационала, чију експозитуру представља реформистичка „богословска трилатерала“ на линији Fordham (САД) – Волос (Грчка) – Берлин, Београд и Требиње (географско одређење излишно).
Укратко казано, историја се (као и увек, уосталом) понавља: на једној страни смо у доба позне Византије у богословском свету имали томисте и антитомисте, филоунионисте и антиунионисте, „прогресисте“ оличене у лику Висариона Никејског, потоњег кардинала, и „традиционалисте“ оличене у лику светог Марка Ефеског, флорентинску унију између Старог и Новог Рима и њено укидање у Цариграду у раној османлијској епохи, и тако даље, а данас имамо исто то или нешто веома налик томе, само са другим именима, титулама и иконографијом. У „јавној сфери“ наступа „постистина“, али не одступа ни истина, односно Истина. У Цркву покушава да се, под плаштом науке, увуче богословска (!) постистина, звана „постпатристичка теологија“, али – no pasaran! Излагања учесникâ недавног богословско-научног скупа у Београду, посвећеног светом Јустину Ћелијском, нарочито наших младих теолога, утешила су ме и уверила да ће завршну реч имати Црква, Стуб и Тврђава истине (IТим. 3, 15), а не „Синагога сатанина“ (Откр. 2, 9 и 3, 9); пуноћа истине, а не „постистина“, то јест лаж и обмана; светоотачки надахнуто православно богословље, а не „постпатристичко“ секуларизовано квазибогословље, то јест пуко „мудровање по човеку“, и то – по палом, огреховљеном, опатуљеном, не ретко и ођавољеном човеку.
Биоетичка питања, од вештачке оплодње и сурогатног материнства, преко хируршко-хормонске промене пола до еутаназије, опседају савременог човека. Својевремено је издавачка кућа Епархије бачке објавила документ Руске Православне Цркве, Основе социјалне концепције, који се, између осталог, подробно бави и овим проблемима. Шта Српска Црква може да поручи савременом човеку – куда нас воде путеви „постхуманизма“ у области биоетике? Куда нас води слепо повиновање идеји Прогреса?
Путеви биоетичког „постхуманизма“ које сажето, али обухватно описујете (вештачка оплодња, промена пола, еутаназија…) нису друго до беспућа антихуманизма. Она воде људски род и планету Земљу у пропаст, у смрт, а то и јесте програм и циљ нове, самопроглашене „светске елите“ која га, без зазора, свакодневно прокламује. Она тврди да је на свету превише људских бића и да ће човечанство просто-напросто „потрошити“ све ресурсе уколико не буде сведено на „златну милијарду“ коју ће предводити управо она, „елита“ (а ко би други?). Ко јој даје право на ове чудовишне мисли и демонске планове, без преседана у досадашњој светској историји, то, дабоме, мудро прећуткује. Ми хришћани, међутим, непогрешиво знамо ко је то – то је ђаво, „човекоубица од искони“ (Јов. 8, 44).
Питање куда нас воде путеви „постхуманизма“ или „трансхуманизма“ Ви даље маестрално допуњујете следећим питањем: куда нас води слепо повиновање идеји Прогреса? Оно на први, површни поглед делује чудно и изазива противпитање: какве везе има опасна, застрашујућа, крајње перверзна идеологија или, боље рећи, историјска химера метаисторијске стварности, – у којој постоје, додуше, ствари, али не постоји више човек, – са дубоко хуманом и, рекло би се, чисто хришћанском, па и општемонотеистичком, идејом прогреса, напретка ка Есхатону, ка Крају као Циљу и испуњењу смисла историје, схваћене као смислено, логосно и провиденцијално кретање од почетне тачке Алфа до завршне тачке Омега? Одговор, по мени, гласи: има, и те како има! Јер, уколико прогрес, уздигнут на пиједестал Прогреса, доживљавамо и схватамо „начелно“, „уопштено“, „секуларно“, идејно и религијски „неутрално“, ван органске онтолошке везе са Христом и са Црквом Христовом, онда он није више ни прогрес ни Прогрес већ, само и једино, „прогрес у воденици смрти“, како га је пре скоро сто година окарактерисао свети Јустин Ћелијски, Јустин Поповић, у свом изузетном теолошко-философском огледу истог наслова и пламеног пророчког духа. Тај дивни и потресни текст као да је писан овога тренутка, на страшној – не дај Боже, можда и кобној – прекретници светске историје, те Вас молим за дозволу да, ради читалаца Печата, наведем неколико важних увида и прозрења из њега.

Свети старац Јустин полази од сетног размишљања о Земљи као јединој „планети смрти“ и о човеку као трагичном бићу, сужњу смрти. „Трагично је бити човек, – пише он, – несравњено трагичније него бити комарац или пуж, птица или змија, јагње или тигар“, зато што човек „стално остаје затвореник у неотворљивој тамници смрти, тамници која нема ни вратâ ни прозорâ“. И наставља, у све жешћој градацији: „Рађајући се на свет, човек је од првог момента кандидат за смрт… Утроба која нас рађа није друго до рођена сестра гроба… Смрт је први поклон којим мајка дарује своје новорођенче. У сваком људском телу таји се и скрива најстрашнија и најнеизлечивија болест: смрт.“ У овом контексту цитира праведног, многострадалног Јова: „Гробу вичем: Ти си отац мој; а црвима: Ти си мати моја, ти си сестра моја“ (Јов 17, 14). После овакве дијагнозе он поставља неумољиво питање: „Је ли могућан прогрес, је ли логичан, је ли оправдан, је ли потребан прогрес у свету у коме је смрт – најнеодољивија неопходност? А то питање значи: има ли смисла овакав свет, овакав живот, овакав човек?” И одмах одговара: „Ако је у воденици смрти могућан смисао живота, могућан је и прогрес“. Затим, показавши апсолутну немоћ човекове науке, философије и културе, па и религије у њеним различитим историјским облицима, пред ненаситом, свепрождирућом немани која се зове смрт, са горчином пита, заправо констатује: „Прогрес? О, сваки људски прогрес шта је друго ако не прогрес ка смрти, прогрес ка гробу?“ На сопствено реторско питање одговара кратко и јасно: „Где смрти има, ту стварног прогреса нема.“ Стварни прогрес, следи из тога, постоји само онде где – смрти нема. Васкрсли из мртвих Богочовек, Господ и Спаситељ света Исус Христос, Победник је смрти у Догађају Свога Васкрсења и, самим тим, Осмислитељ живота и Дародавац јединог истинског прогреса – напретка ка животу, вечном и неуништивом животу (ср. Јевр. 7, 16) у заједници са Живим Богом, напредовања „из славе у славу“ Царства Божјег (IIКор. 3, 18).
Отуда свети Ава изводи разлику између хуманистички (гдегде каже хоминистички) формираног „европског“, „западног“, „савременог“ човека и човека Христовог, човека „у Христу“, а тиме, следствено и последично, између лажног, хуманистичког прогреса и истинског, теохуманистичког или богочовечанског прогреса, напретка ка Христу, па у Христу и, коначно, „у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13). Своју оцену и процену хуманистичког прогреса илуструје дијалогом Алквиста и Јелене у Чапековој трагедији Rossum’s Universal Robots:
„Алквист: Има ли Нана какав молитвеник?
Јелена: Има један врло велики.
Алквист: И у њему се, сигурно, налазе молитве за разне случајеве у животу? против непогоде? против болести?
Јелена: Да, против искушењâ, против поплаве…
Алквист: А против прогреса, нема ли?
Јелена: Држим да нема.
Алквист: Е, то је штета.“
Насупрот овом „прогресу“ стоји, пише Свети даље, „богочовечански прогрес од човека до Богочовека, од смрти до бесмртности“. По њему, насупрот „научном еволуционизму“ (о како и то гордо звучи!), према којем човек, на крају свих крајева, ипак није ништа друго до „пролазна животиња међу животињама“, стоји хришћански еволуционизам – „рођење у Христу, преображење у Христу, васкрсење у Христу“. У антрополошко-сотириолошкој визији ћелијског мистагога, напослетку, за нашу свету помесну Цркву и за наш српски народ највећи учитељ пута који води у живот и кроз живот, од рођења у Христу до васкрсења са Христом, био је – и занавек остао – Свети Сава, „највећи неимар богочовечанског прогреса у историји нашег народа“ Свети Јустин закључује: „За Светог Саву прогрес је ово: стећи Господа Христа, живети у Њему, Њиме и ради Њега…“ Усуђујем се да додам: иза Светога Саве сагледавамо многобројну плејаду светих Отаца и Учитеља Цркве Православне и Његове свете Апостоле, а у њиховом средишту – Онога Који је, Једини у историји, за Себе изјавио да је Пут, Истина и Живот (види Јов. 14, 6), Богочовека Исуса Христа.
Трагедија украјинског раскола није била могућа без неканонског мешања Цариградске Патријаршије на канонској територији Украјинске Православне Цркве, аутономне у оквиру Московске Патријаршије. Као архијереј који се деценијама бавио међуцрквеним односима у Православљу, шта мислите – куда ова трагична подела води? Шта се дешава у Цркви од Истока? Има ли наде за решавање спорних питања и за мир, пошто, по апостолу Павлу, Сâм Христос јесте Мир наш?
Ваша констатација о трагедији украјинског црквеног раскола – и, додајем, страдања канонске Православне Цркве и народа у Украјини – потпуно је тачна. Камо среће да није! Тамошња трагична подела је, нажалост, веома брзо постала подела у васељенском Православљу, и то двострука: с једне стране, подела између оних помесних Цркава које украјинским расколницима, предвођеним од стране лажног митрополита, грађанина Думенка, не признају никакав канонски легитимитет и неких других, малобројних, помесних Цркава, које им га признају, махом невољно или под притиском, само одлуком предстојатеља, без одлуке архијерејског сабора, а са друге стране, подела унутар њих, негде у заоштренијем, а негде у блажем облику, при том подела која, за разлику од даље и ближе прошлости, није мимоишла ни вековну тврђаву Православља, Свету Гору Атонску. Виновници поделе, они који, презревши Саборе и каноне, упадоше, незвани, у канонски простор друге аутокефалне Цркве и „раздераше ризу Христову“, као да не знају – а пре ће бити да знају, али не хају – за изјаву светог Јована Златоуста и других великих исповедника Православља да се грех раскола не може опрати и искупити ни мученичком крвљу коју би виновник раскола пролио за Христа.
Наде за решавање овог проблема, највећег у историји Цркве од великог раскола између Цркава Истока и Запада у 11. веку до данас, и за васпостављање мира и јединства међу помесним Православним Црквама увек има, баш зато што је Сâм Христос, а не неко други или нешто друго, Кнез мира и Мир наш, Онај „Који и једне и друге састави уједно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство, (…) да оба сазда у самоме себи у једнога новога човека, стварајући мир, и да помири са Богом и једне и друге у једном Телу крстом, убивши непријатељство на њему“ (Еф. 2, 14 – 16). Дозволите ми да и овом приликом поновим став који сам својевремено формулисао у једном од наших ранијих божићних разговора на страницама Печата: сматрам да би изјава Његове Светости Васељенског Патријарха у име Велике Христове Цркве у Цариграду да су га украјински вођи раскола и највиши представници украјинске власти довели у заблуду, тачније грубо обманули, тврдећи да у Украјини сви или малтене сви – од канонског митрополита Онуфрија до грађана Денисенка (самозваног „патријарха кијевског Филарета“), Думенка (самозваног „митрополита Епифанија“) и Малетича (самозваног „митрополита Макарија“) – једва чекају „сабор уједињења“ у Кијеву и стварање „Православне Цркве Украјине“ („ПЦУ“), тог еклисиоморфног „кентаура“ или „трагелафоса“ (митолошке наказе која је полујарац – полујелен), а онда поништавање те силом скрпљене творевине, враћање црквенога status-a quo ante и решавање проблема дијалогом украјинских расколника, досад непокајаних, и њихових „патрона“, са Руском Православном Црквом, односно са канонском Црквом у Украјини, као и дијалогом на свеправославном нивоу, не само спречила нови раскол, гори од већ постојећег између Римокатоличке и Православне Цркве, него би уједно вратила Цариградској Патријаршији пређашњи углед и поверење, а самог патријарха Вартоломеја би испратила у историју као великог и мудрог патријарха. Даље инсистирање на постојећем канонском беспоретку имало би, сигуран сам, несагледиву катастрофалну последицу – дуготрајан раскол, можда и ново хиљадугодиште раскола, овог пута не између хришћанског Истока и хришћанског Запада већ унутар православног Истока, раскол који би непоправљиво урушио мисију и сведочење Православља у свету и из којег би се родила не мала еклисиолошка јерес. Не дао Бог! Морамо се много и усрдно молити и свом снагом се трудити да до тога не дође.
Много је урађено од онда када је пре шездесетак година наша Црква кренула у Западну Европу за српским народом који се тамо одселио. То је време када је владика Лаврентије Трифуновић, савлађујући велике препреке, у западноевропској и аустралијској туђини почео да заводи црквени поредак, оснивајући парохије и освећујући храмове. Шта нам можете рећи о тим временима, колико су она допринела данашњем стању наше Цркве у Европи?
То су била заиста тешка времена, „вунена времена“ у сваком смислу, времена која наш млади нараштај не може ни замислити. Наша Црква се одједном, такорећи преко ноћи, нашла у ситуацији да су стотине хиљада њених верника, њених синова и кћери, освануле на далеким меридијанима широм земаљскога шара, а да она сама нема ни довољно духовно дораслих људи ни материјалних средстава да организује какав-такав црквени живот у том планетарном расејању. Наша тадашња држава, Југославија, – у горком хумору названа Титославија, – не само да је игнорисала Цркву, било нашу било Римокатоличку или неку другу, не помажући јој ни у чему, а одмажући јој у свему, него је и свим средствима ометала њене покушаје да сабере расејани народ, са врхунцем у сталном надзирању и пребројавању оних који улазе у тада постојеће малобројне „емигрантске“ цркве од стране „југоконзулатâ“, уз претње да ће бити одузет пасош онима који иду у храмове чији су дотадашњи парохијани били бивши четници, љотићевци и други наводни народни непријатељи. Под таквим условима блаженопочивши владика Лаврентије је практиковао да допутује у неки велики западноевропски или чак аустралијски град и да, у скромној мантији и камилавци, са скромним кофером крај себе, сатима седи на аеродрому или на железничкој станици, у нади да ће међу путницима који пролазе бити и понеки Србин или Српкиња и да ће му бар неко од њих прићи. То се, с времена на време, и дешавало: кад му неко приђе, препознавши у њему православно свештено лице, он би се представио као нови владика за Србе у тој земљи или на том континенту и молио новог познаника да га упозна и са другим земљацима. Чим би дошло до сусрета и разговора са већом или мањом групом српских „гастарбајтера“, покретао би разговор о могућности организовања црквене општине, доласка свештеника и обезбеђивања богослужбеног места. Мало-помало, уз велики труд и стрпљење, српски верници су се све више окупљали око неуморног младог владике и свештеникâ које је он доводио, па је током деценијâ створена озбиљна мрежа парохијâ, а основана су и три скромна српска манастира, један у Европи и два у Аустралији.
Поред свих других искушења, нову епархију, територијално огромну, мучили су и расколи, највећим делом изазвани роварењем разних „југослужби“, од видљиве „Верске комисије“ до једва видљиве фамозне Удбе. Ипак, и поред свих мука и невоља, успона и падова, епопеја чији је символ био и остао лик владике Лаврентија имала је благополучан крај – данас на простору негдашње Епархије западноевропске и аустралијске имамо шест добро организованих епархија. Пет њих су у Европи, а једна у Аустралији. Ако овом броју додамо и пет епархијâ на тлу Северне и Јужне Америке, лако ћемо закључити да се, приближно, свака четврта епархија Српске Православне Цркве и, аналогно томе, четвртина српског народа налази у расејању на свим насељеним континентима. То је наш највећи „данак у крви“ у току васколике наше историје. У поређењу са њим, „данак у крви“ из времена робовања под Турцима је – најобичнија шала. За разлику пак од векова под Османлијама, за савремени „данак у крви“ највећу одговорност сносимо ми сами, сви ми, а не ови или они странци, чије „пријатељство“ или, политички коректније, „партнерство“ већ вековима из искуства познајемо. Камо лепе среће да у ближој и даљој туђини – помињући туђину, сасвим свесно изузимам Русију и Грчку – немамо никакву „дијаспору“, а да сви Срби или већина њих живе или у Србији или било где на тлу своје вековне постојбине, у миру и добросуседству са другим народима и другачијим културама.

Може ли се рећи да „круну“ тог упорног дугогодишњег рада на Њиви Господњој у расејању представља устоличење господина Нектарија, епископа новоосноване Епархије лондонске и великобританско-ирске? Учинио је то недавно у Лондону патријарх Порфирије, уз саслужење више архијереја. Нова епархија је изникла из стопа светог Николаја Велимировића који је у Великој Британији деловао пре сто година. Тај, за Српску Цркву значајан догађај увеличали су челници британске духовне и световне власти. Шта то значи за Српску Православну Цркву?
Не бих могао рећи да представља „круну“, али мислим да представља важан догађај. Наиме, ми у Великој Британији немамо много верникâ ни много парохијâ, али смо досад били ваљда једина помесна Православна Црква која није имала засебну епархију на тлу Велике Британије. Ми притом нисмо имали на уму ништа осим реалног стања „на терену“, али тешко да „горди Албион“ није запазио горе поменуту чињеницу и да је није протумачио у сагласју са сопственим вековним „склопом ума“. Ако ништа друго, од сада ће у низу представникâ православних аутокефалних Цркава бити и српски епископ у Лондону. Али хајде да се зачас вратимо у дане када је свети Владика Николај, тада јунак британског јавног мњења, држао своје пламене беседе у англиканској катедрали Светога Павла! Мислим да је званична британска политика онога времена била у истој мери равнодушна према Србима колико је и данас, али да је британско друштво, тада још увек хришћанско, било – искрено, а не привидно – на страни Срба као хришћанског народа који се бори и страда за слободу, правду и истину. Ако бисмо ми Срби икада заборавили све оне добровољне болничарке и добротворе из Велике Британије током Великог рата, – леди Пеџет, затим Хелен Лозанић-Фротингем и толике друге, – тешко да бисмо били цивилизован, па још и хришћански, народ.
У периоду између два светска рата неговани су и пријатељски односи између Англиканске и наше Цркве. Они су у међувремену изгубили на интензитету, што услед све дубље кризе црквеног идентитета англиканске заједнице у самој Британији и у свету, а што услед тешкоћâ и кризâ у животу наше Цркве. Наша Црква ипак није одустала од тих контаката. Са своје стране, Црква Енглеске, на челу са архиепископом кентерберијским, а у новије доба и светска англиканска заједница, нарочито од половине седамдесетих година прошлог века, изнова тражи и успоставља дијалог са Православним Црквама, првенствено дијалог о поимању, афирмацији и промовисању основних истина хришћанства, као и темељних хришћанских вредности и различитих црквених пракси, формираних и нормираних током историје. Уједно нуди сарадњу у разним видовима, а у њеним оквирима пружа и нашој Цркви не малу подршку. Овде није згорег подсетити и на новоуспостављену сарадњу Теолошког факултета у Оксфорду и Православног богословског факултета у Београду, чији је плод богословски симпосион, одржан у Оксфорду 2018. године. Као што се дâ видети, наша Црква и данас доследно и одговорно учествује у теолошком дијалогу са Црквом Енглеске и са англиканском заједницом као целином, свесна тога да у њој, напоредо са гласном ултралибералном секуларистичком струјом, постоји и тиха, али духовно стабилна конзервативно--традиционалистичка струја, вероватно већинска. Све у свему, постојање српске епархије и присуство српског епископа у Лондону, уз све набројано, помоћи ће и српском народу као историјском колективном субјекту, традиционално изложеном предрасудама, стереотипима и неправдама англосаксонског света.

Званични представник наше Цркве у Комисији за дијалог, која је недавно обележила педесетогодишњицу свог постојања (1973 – 2023), јесте професор Православног богословског факултета у Београду, др Богдан Лубардић. Он је у тој Комисији обављао више функција, веома значајних, а пошто је већ петнаест година њен члан у име и по благослову Српске Православне Цркве и пошто сваки његов извештај Светом Синоду јесте исцрпна теолошка студија о суштинском току дијалога, о православном сведочењу у њему и доприносу њему, користим прилику да га јавно позовем да што пре објави књигу о том дијалогу, како на српском тако и на енглеском (али искључиво у сопственом преводу на енглески, који и неће бити превод него један од два оригинала, у истој мери аутентична и вредна).
Јеванђелска светлост се пројавила и на још једном месту у Западној Европи. Пре месец дана Краљевска библиотека „Блек дајмонд“ у Копенхагену у Данској дигитализовала је Мирослављево Јеванђеље. Како сте Ви примили ову вест?
Са задовољством и радошћу, разуме се. Уверен сам да ће дигитална копија Мирослављевог Јеванђеља, као стварна светлост вере, лепоте и културе, у доброј мери распршити маглу стереотипâ о „Балкану“ и „Балканцима“ (турски називи које су немачки историчари наметали и наметнули од 18. века па наовамо!), а особито о нама Србима, које иначе – једни са подозрењем, други са презиром, трећи са подсмехом – многи у Данској и целој Западној Европи сматрају и називају „малим Русима“, не схватајући притом да тако промовишу „велике Русе“ и Русију као велику империју и цивилизацију, а у исти мах заборављајући да је „Балкан“, конкретно грчки етнички и културни простор, првобитна Европа и колевка „европејства“. О каквог ли мистичког ужаса: Балкан – мати Европе (чак и реч Европа је грчка, дакле неизлечиво балканска!), а „византијски Комонвелт“ и „руски свет“ – европскији од свеукупне „франачке Европе“, са некадашњим центром у Ахену Карла Великог, а данас са центром у Бриселу!
Ово је прилика – и моја духовна потреба – да споменем и свога драгога пријатеља, брата и саслужитеља у Христу, проту Воју Билбију, дугогодишњег српског пароха у Ротердаму, а тиме, по аутоматизму, и духовника српских заточеника у Хагу и осталим хашким казаматима. Прота Воја није само добар лекар ни само савестан српски православни свештеник него и добар, боље рећи изврстан, ликовни уметник. Између осталог, израдио је, по благослову надлежне црквене власти, и сребрни саркофаг за мошти светог Симеона Мироточивог (Стефана Немање). Пре него што га је послао у манастир Хиландар на Светој Гори, на неко време га је изложио у Ротердаму. У том периоду неко га је упитао: „Откуд вама Србима династије већ у 12. веку?“ На то питање прота Билбија, стамен као камен у Далмацији, постојбини његових – а и мојих – предака, одговара: „Ви сте најпре сишли са гранâ дрвећа, а онда имали династије; ми Срби смо имали династије и пре него што смо сишли са гранâ дрвећа.“ Аферим, пријатељу! Боље рећи: аферим, брате Војо!
Сложене и разложне побуде наводе нас да сада поновимо део Вашег одговора на једно питање које смо Вам поставили далеке 2012. године, а поводом тада актуелне медијске буре – објављивања наводно „тајног писма СПЦ“ упућеног највишим државним „чимбеницима“. Демантовали сте недобронамерне медијске тврдње о наводном „Меморандуму СПЦ о Косову“, али сте казали и ово: „Синод је уверен да не артикулише само свој став него и став већине православних верника српске народности и наших суграђана других вероисповести и несрпске припадности када поручује, већ годинама, да немамо право да препустимо Косово и Метохију онима који су га отели силом, и то више туђом неголи својом, као и да нико нема право да ту земљу, освештану нашим највећим светињама и натопљену мученичком крвљу, трампи за гола обећања да ће кад-тад почети ,преговори’ о вртоглавим висинама наше неизвесне, али зато, Боже мој, без даљњега светле будућности у европском земаљском рају“.
Да ли бисте данас неку реч овде додали или неку поруку у овом исказу променили?
Не.
У божићној посланици којом ће се верујућем народу у име Цркве ускоро обратити патријарх Порфирије, заједно са укупном јерархијом наше свете Цркве, поред његовог имена биће наведена и имена и титуле свих владика Српске Православне Цркве. Овом приликом, први пут, према одлуци донесеној на последњем, мајском заседању Светог Архијерејског Сабора, уз имена већине архијереја, биће наведене њихове нове титуле. Тада је донесена одлука да се осамнаест епископија уздигне на степен митрополијâ, а њихови епископи у архиепископе и митрополите. Црквена јавност се још навикава на те промене и нове титуле. Многима није јасно по ком „кључу“ је одређивано да ли ће неки од тих епископа постати митрополити или архиепископи, а њихове епархије митрополије и архиепископије. Да ли бисте нам то могли објаснити?
Пре одговора на суштину Ваших питања предлажем малу исправку у његовој формулацији. Нашој јавности је промакла чињеница – зато је ни Ви нисте запазили – да је Свети Архијерејски Сабор на свом последњем заседању изменио само титуле једног броја епархијских архијерејâ док је статус самих епархија и даље неизмењен. Следствено, у Уставу Српске Православне Цркве постоје само канонски равноправне епархије: нема ни архиепископијâ ни митрополијâ осим једне, Београдско-карловачке, с тим што епископи појединих епархија имају титулу архиепископа и митрополита, – титулу само и искључиво почасног карактера, без суфраганих или зависних епископа, дакле без јурисдикцијског престижа или било каквих посебних овлашћења (за овај случај Немци имају шаљиви израз Titel ohne Mittel, што би значило „титула без пропратних средстава“), – а епископи осталих епархија такође могу временом, као лично признање за дугогодишњу предану и савесну службу Богу, Цркви и Роду, добити исту титулу. Према томе, ако би ма који епископ на основу оваквог чињеничног стања извео закључак да је он – као појединац, а не као „вила“ која се нашла „у чем није била“ – на одређени начин добио ранг који је изнад ранга других, „обичних“ епископа, онда је он, по „икономији“, по „снисхођењу“, за свако жаљење, а по „акривији“, по стриктној примени канонских начела, за сваку осуду. У крајњој линији, по Господу Христу и по Његовом светом Јеванђељу, ко год жели да буде први, а не последњи, ваистину ће бити последњи (види Мат. 19, 30 и 20, 16; Марк. 10, 31 и 35 – 45; Лук. 13, 30). У овој категоризацији „првенстава“ и пратећих неумерених титула које у својој неумерености добијају и светогрдан призвук, где врви од „најсветијих“, „најблаженијих“ и „најбожанственијих“, ниједна титула реално не значи ништа, апсолутно ништа, док одсуство било каквог позитивног епитета или присуство неког крајње негативног атрибута уз нечије име ниуколико не мора да значи да исти, мерен онтолошким и аксиолошким мерилом, није – или не може бити – први пред Првим и Последњим, пред Христом Господом. Ви ово што говорим унутрашњим духовним чулом осећате и стога ме питате по ком „кључу“ је одређивано који од господе епископа ће бити архиепископ или митрополит. Јер, унапред знате да се не ради о угађању нездравим сујетама, било старачким било младалачким, и то у времену небивалих трагедија и апокалиптичких ужаса како у свету тако и на нашој домаћој сцени.
Сасвим укратко, навешћу неке од елемената „кључа“, тојест мотивâ и разлогâ за овакву саборску одлуку, при чему унапред напомињем да њу – као, уосталом, и сваку другу – са позиције свезнадара највише нападају они који са нашом Црквом и са Православљем немају везе осим што према њима гаје ирационално осећање бесомучне нетрпељивости. Ти људи, несвесни тога да о Православљу као таквом, а о Српској Православној Цркви посебно, не знају ништа или, у најбољем случају, знају неколико површних флоскула и изанђалих стереотипа, налазе неочекиване савезнике међу појединим представницима наше властите, православне и српске, „шесте колоне“, како је ову категорију наших интелектуалаца духовито назвао Драгослав Бокан. Они, наиме, по правилу нису ни хулитељи Цркве ни мрзитељи Српства попут оних из „пете колоне“, – већина њих су, напротив, и православни верници и српски родољуби, – али су толико опчињени самосвешћу о својој супериорности на пољу науке, или уметности, или књижевности, или…, или…, да не схватају да они, ма са којег пиједестала говорили, не могу бити учитељи Цркве, акамоли њене судије или пресудитељи њеној јерархији, ни бранитељи црквеног поретка од саме Цркве, а поготову не схватају да истина бића, поретка и мисије Цркве не зависи од броја прочитаних страница већ од просвећујуће благодати Духа Светога, Духа Истине Који нас уводи у сву истину (Јов. 16, 13). Постоји, наравно, и прелазни слој између ових „колона“ – то су декларативни светосавци. „Радујеш се – пише трезвеноумно Славко Гордић о Литургији у једном новосадском храму, у својим дневничким забелешкама у новембарском броју „Летописа Матице српске“ – све већем присуству младих верника, не чудећи се, поодавно, апсолутном одсуству припадникâ такозване елите, политичке, научне и културне..“ То „елитнима“ не смета да се упињу да собом спасавају Цркву, а не Црквом себе. Исто тако, појединци се не либе и не стиде да у познатим бестидним београдским таблоидима пишу како „Српска Црква ћути о Косову и Метохији“ (o tempora, o mores!), а неки други како, бива, та иста Црква не пали на улици довољно свећа за жртве недавне новосадске трагедије – за њих, очевидно је, свећа у цркви нема неког значаја, а молитвена подушја, заупокојне Литургије и свеноћна бдења, трајно помињање у свим храмовима у Епархији бачкој, и не само у њој, све је то њима непознаница, прâва правцата terra incognita.
Aли да се вратимо теми! Вечне категорије, уз друге, у Цркви и за Цркву, јесу свештени чинови епископа, презвитера и ђакона, као и заједница верних или Народ Божји. Титуле, почасни чинови, одликовања и слично – све је то историјски условљено, променљиво, релативне важности, ствар административне номенклатуре. Онтолошки и аксиолошки, суштински и вредносно, нема разлике између епископа и архиепископа, епископа и митрополита, епископа и егзарха, епископа и патријарха, – сви су они епископи, различито распоређени у историјски уобличеном сложеном систему канонских јурисдикција и послушањâ. Исто важи и за остале јерархијске чинове: свештеник (јереј, презвитер, народски поп или попа, што, као и реч папа, значи отац) и одликовани свештеник (протојереј, протопрезвитер, народски протопоп или прота) јесу, по служби и по благодати, једно те исто, као што и ђакон (народски ђак, ср. „поп ђаку, а ђак црквењаку“) и одликовани ђакон (протођакон, јерођакон или ђакон из редова монаштва и архиђакон као монашки „пандан“ протођакону) јесу, по служби и по благодати, једно те исто. У вези са титулама епископâ, како, површно гледано, „обичних“ тако, не мање површно гледано, и „одликованих“ или „повлашћених“, ваља озбиљно узети у обзир и небивали историјски заокрет или преокрет у односима између Римског Царства и младе хришћанске Цркве, још увек формално мањинске религијске заједнице: Константин Велики јој укида статус забрањеног антидржавног култа (collegium illicitum), а његов наследник Теодосије Велики јој додељује, ни мање ни више, статус званичног државног или империјалног култа, услед чега најугледнији хришћански епископ, епископ престоног Рима, наслеђује, званично, титулу pontifex maximus, до тада титулу првосвештеника незнабожачког, паганског, антихришћанског државног култа, коју римски епископ, нажалост, и данас носи. У том историјском контексту, у времену судбоносног историјског преокрета и заокрета Римског Царства ка универзалној – бар по идеји водиљи – хришћанској Империји, дошло је и до покушаја координације или узајамног усклађивања „црквених“ и „грађанских“ граница великих административних целина. У резултату тога процеса се, постепено, мање или више, изједначују границе државних или, стриктно казано, империјалних провинција (покрајинâ), доцније и дијецезâ, највећих административних целина, с једне стране, и границе црквених провинција или црквених области, касније црквених дијецезâ, са друге стране (напомињем да на грчком језику реч епархија, све до данас, има профано административно значење, – провинција или покрајина, – а не значење стриктно црквене административне јединице, епископије или митрополије).
У првој половини 4. века по Христу, пошто је Црква, после епохе гоњењâ, добила слободу, а затим и статус државне религије (камо среће да ово последње никад и није добила!), несметано се развијао саборно-саборски систем црквене управе и решавања црквених питања. По природи ствари, обласне (покрајинске, провинцијске, „епархијске”) саборе је сазивао и на њима председавао епископ метрополе (μητρóπολις/митрóполис), главног града области или провинције. Због тога је добио званичну титулу „епископа метрополе“ или „првог епископа епархије/провинције“ (обратимо пажњу: увек епископа!), али је она убрзо, у скраћеној колоквијалној употреби, еволуирала у титулу епископа-митрополита, па само митрополита, иако реч митрополит, уопште узевши, значи „грађанин метрополе“ по аналогији са пóлис (град) и поли́тис (грађанин). Тако се, у 4. веку, уз освештани библијски термин епископ, јавља и политички или грађански термин митрополит, који је, нажалост, у Црквама грчког језика потиснуо, а у некима и истиснуо, термин епископ, „заслугом“ великог архитекте нововековног Фанара, Мелетија Метаксакиса, патријарха који је Трумановим авионом долетео у Истамбул и одмах, на аеродрому, стекао држављанство новорођене Кемал – пашине Турске. Пре титуле митрополита јавља се и почасна, чисто унутарцрквена титула архиепископа, наравно не у смислу некаквог „суперепископа“, „надбискупа“, већ у смислу првог по части и угледу епископа одређене црквене области. У том, првобитном, смислу титула архиепископа постоји и данас у неким помесним Православним Црквама (Јерусалимска и Московска Патријаршије и још неке Цркве, од ове године и наша), а опстаје и у комбинацији са титулом митрополит. Предстојатељи наше негдашње Карловачке митрополије, канонски добро уређене Цркве, носили су, примера ради, титулу архиепископ и митрополит карловачки, доцније, од 1848. године, уз додатак „и Патријарх српски”. Та традиција се неодступно чува и у наше време: први епископ наше Цркве, њен предстојатељ – народски израз поглавар јесте разумљивији од старинског термина предстојатељ, али са канонског становишта није најсрећнији – носи титулу „Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски“. Једном речју, сваки митрополит је, већ унапред, архиепископ, али није сваки архиепископ аутоматски и митрополит. Паралелно имамо и новију праксу у којој се архиепископом назива предстојатељ аутокефалне Цркве и где је титула архиепископа изнад титуле митрополита. Те праксе се држе Цркве грчког језика.
Већ сам Вам спомињао надобудне свезналице- незналице у нашој средини чији коментари, критике, напади и испади инсинуирају да саборска одлука о „новој титулатури“ епископâ представља новотарију без преседана и без основа, новотарију уведену из побудâ сујете и човекоугодништва, а не из црквене потребе и ради неке, макар и ситне, користи за мисију Цркве. Стога је, јел’ те, њихово неприкосновено право да незнавеном, по њима, Сабору српских епископа „одрже лекцију“… Не слуте, међутим, анонимне свезналице-незналице да је Сабор вратио ствари на пређашње стање („у другом обличју“, наравно), а да је досадашње стање у трајању од једног столећа, од двадесетих година прошлог века до двадесетих година овог века, било историјски интермецо, условљен, према мом скромном мњењу, наивним одушевљењем тада тек створеном Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца, химером „интегралног југословенства“ („један троимени народ“) и утопистичком илузијом о „крају историје“. Наша тадашња елита, не изузимајући ни црквену, уз ретке изузетке, као да је веровала да ће Југославија постојати док је света и века. Све је реформисано и трансформисано еда би се по сваку цену служило зацртаном циљу – јединству државе. На пољу организације црквених структура у уједињеној Патријаршији, састављеној од неколико дотадашњих покрајинских Цркава, такође се прећутно подразумевала југословенска подлога, уз неку врсту „глајхшалтунга“ или „уравниловке“ у односу на инославне суграђане, пре свега Хрвате римокатолике, и на иноверне земљаке, првенствено муслимане. Већини епископа који су у јединство ушли у чину митрополита тај чин је по кратком поступку укинут, ниједан епископ са етнички чисто српских подручја није притом добио тај чин, али је зато Загреб хитро и хитно, први пут у својој историји, добио православног митрополита (дакле, епископа вишег „ранга“ него што га је имао тадашњи надбискуп загребачки). Наш Свети Архијерејски Сабор није, наравно, довео у питање ту, историјски затечену, титулу православног епископа града Загреба и његове шире околине, – данас у другачијем контексту, у контексту епископа главног града суседне земље, – али није могао ни да њему задржи нову или недавно стечену титулу, а да притом не врати ту исту титулу архијерејима чији претходници су је носили вековима пре њега. Кад већ помињем српске митрополите „дугог трајања“, а укинуте по настанку „Краљевине СХС“ питам се и питам: зашто их не васпоставити по нестанку прве, друге, треће и било које по реду Југославије? Притом то не треба чинити у политичком „кључу“, у контексту филојугословенства или антијугословенства, него искључиво из црквених побуда и разлога, ради унапређивања вековног послања Цркве, које није друго до пут ка спасењу, ка животу вечном, ка Царству небеском.
У историјској перспективи, ми смо једна од ретких савремених помесних Православних Цркава која се може позивати на чињеницу да је засведочена у Светом Писму Новог Завета. Наравно, у непосредној новозаветној епохи нас није било, али је значајан део Цркве из те епохе данас органски и неотуђиви део наше помесне Цркве. У Светом Писму Новога Завета, например, стоји да је у Далмацији деловао свети апостол Тит, ученик светог апостола Павла, један од Седамдесеторице ширег апостолског круга (види IIТим. 4, 10), а то онда значи да је наша Црква, и по овом основу, апостолска Црква и да је није „створио” тек Сава Немањић, наш српски Свети Сава, после неких једанаест векова. Он јој је обезбедио статус аутокефалности, највише могуће самосталности у оквиру јединствене породице Православних Цркава, али је она постојала, на простору на којем већ много векова, било као компактно становништво било у заједници са другим народима, живе православни Срби. Није то само Далмација нити само Илирик, који је свети апостол Павле „у сили знакова и чудеса, у сили Духа Божјега, (…) испунио Јеванђељем Христовим“ (Римљ. 15, 19). То су све римске провинције, као Мизија, Панонија, Дарданија, Македонија и друге, које данас чине етнички и културни простор српског народа, компактног или измешаног са суседним народима. Ако Хрвати као римокатолици сматрају себе баштиницима тог апостолског, протохришћанског наслеђа и на тлу Далмације, рецимо, имају неколико епископа, од тога двојицу митрополитâ, притом не само титуларних, зашто онда да ми на тлу православне Далмације (Никодим Милаш) немамо бар једног митрополита, и то титуларног, као што су сви наши митрополити? Још један пример: антички Сирмијум, једна од четири престонице Римског Царства у 4. веку, данас је Сремска Митровица, већински српски град, у Србији; у оно давно римско доба на челу Цркве у Сирмијуму били су митрополити; учествовали су, штавише, на првом васељенском сабору и на потоњим васељенским саборима. После много векова, у сасвим новим историјским околностима, православна наследница древне Сирмијске митрополије била је Карловачка митрополија, на челу са митрополитом, потом патријархом српским. Зар имамо право да ту историју заборавимо или занемаримо и да почетке Епархије сремске у нашој Цркви видимо тек у 20. веку? Зар треба да ћутке прихватимо да је Сирмијум, alias Сремска Митровица, историјско седиште само римокатоличког бискупа, а не, бар толико (по мени и више), и седиште православног митрополита, канонског наследника знаменитих претходника из првих векова? Даље: на челу епархија које је Свети Сава већ био затекао на српској земљи, Рашке и Призренске, били су митрополити. И у потоњим вековима, вековима турске власти у Србији и власти епископâ-фанариотâ у Српској Цркви, они су имали звање митрополитâ. Тако је било и у другим нашим крајевима под Турцима – у Старој и Јужној Србији, у Босни и другде. Сви су они, међутим, у уједињеној Српској Патријаршији, 1922. године, остали у рангу епископа, али је зато Загреб добио српског епископа у рангу митрополита. Могао бих да наставим са примерима, али мислим да је ово довољно. Закључак је јасан: са историографских и историософских разлога потребно је било сачувати титулу митрополита, по себи, иначе, не само безопасну већ и конструктивну.
Независно, међутим, од историје и њених „импликација“ (што би се рекло на модерном англосрпском језику), у сазвучју са самим смислом појмова метропола, митрополија и митрополит, није било логике у томе да најмање епархије, додатно десетковане у резултату ратова и „етничких чишћења“ у бившој Југославији, имају на челу митрополита, а да реално постојеће велике и релативно велике епархије – попут Нишке, Шумадијске, Жичке, Бањалучке, Бачке и других – имају на челу епископа. Ако ћемо право, сад у свакој нашој „обласној метрополи“ столује епископ који се назива митрополит. Избегли смо бесмислену замку да се сви епархијски архијереји називају митрополитима, као што се, захваљујући већ спомињаном Мелетију Метаксакису, десило у братској Грчкој, где су и епископ милионског Солуна и епископ неког острва са три-четири хиљаде сталних житеља подједнако – митрополити. (Да не будем неправедан: овај virus metropolitanum је делимично заразио и још неке помесне сестринске Цркве.) Али имамо сасвим довољно епархијских арихијереја са титулом митрополита да се онемогући или обесмисли било каква погрешна интерпретација синтагме архиепископ и митрополит. Све у свему, Сабор је, уз историјске разлоге, имао у виду и потребу уважавања канонског начела о што уравнотеженијој корелацији између реално значајних центара државно-грађанског и црквеног живота. Враћањем неких старих митрополитских титула и увођењем неких нових уравнотежен је, у не малој мери, и статус наших епископа у дијаспори. У неким земљама Запада ми имамо велику црквену дијаспору, донедавно са епископом на челу, док друге помесне Цркве, са упола малобројнијом дијаспором, неке и са десет пута мањом, имају епархије на челу са архиепископом или митрополитом, што је гдекад доводило наше тамошње архијереје у нелагодан положај приликом заједничког решавања разних питања из области међуправославне сарадње и сарадње са инославним Црквама и конфесијама, као и сарадње са државним органима и јавним установама различитих профила. Штавише, у екстремним случајевима би долазило и до сценâ из црног хумора: млађани митрополит, рецимо, из неке јурисдикције са много архијерејâ, а мало пастве (ово кажем без трунке злурадости, напротив), и сâм са мало пастве, можда и титуларни, без пастве, ословљава већ седога српскога владику у дијаспори, чија паства се броји у стотинама хиљада, титулом за викарне епископе, будући да и не зна из искуства да епископ није синоним за викара, а митрополит за епархијског архијереја, а ако однекуд и зна шта у Цркви значи епископ, уме да се направи мало невешт… Засад оволико, а пошто је тематика прилично непозната, вратићу се на њу, Боже здравља, посебним ауторским текстом.
Постоји ли овакав титуларник, овакав пример, у још некој Православној Цркви?
У свима, као што показах одговарајући на претходно питање.
Током минуле године лепе вести стизале су из Архиепископије охридске и македонске. Уочи празника Рођења Пресвете Богородице, 20. септембра, у Скопље је из Хиландара стигла копија чудотворне иконе Богородице Тројеручице у пратњи игумана Хиландара, архимандрита Методија, и још неколико хиландарских монаха. Икону је дочекао Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски Стефан са свештенством и бројним народом. За икону Богородице Тројеручице иначе је везана готово цела српска хришћанска историја, почевши од Светог Саве. Колико је значајан овај догађај?
Свако општење – а најпре и највише литургијско и светотајинско – међу Црквама Божјим и међу нама, члановима Цркве, Једне по бићу, а јурисдикцијски неподељиво подељене на многе помесне или локалне Цркве, јесте значајан догађај. То посебно важи за наше сабирање око великих светиња, као што је било и сабирање око копије чудотворне хиландарске иконе Пресвете Богородице Тројеручице у Скопљу. Такво молитвено сабирање у истој вери, нади и љубави свима нам је најнасушнија духовна потреба, поготову у наше дане, када силе зла све жешће кидишу на саборност и на јединство Православне Цркве Христове, Једине Свете.
Има још догађаја који заслужују да се памте. Патријарх српски Порфирије и митрополит преспанско-пелагонијски Петар у пратњи већег броја епископа стигли су у недељу 13. октобра у Ниш, где их је дочекао митрополит нишки Арсеније. У нишкој саборној цркви Силаска Светога Духа на апостоле и у манастиру Ђунису служене су литургије. Овај догађај је грејао срца многих верника. Шта бисте могли рећи о оваквим заједничким литургијама?
Исто што рекох у одговору на претходно питање. Заиста, света Литургија је Трпеза Господња, а свето Причешће – Хлеб наш насушни.
Када је реч о догађајима који су посебношћу обележили годину за нама, поменимо и посету Србији кардинала Пјетра Паролина, другог човека Ватикана. Долазак је уприличен поводом обележавања стогодишњице Надбискупије београдске. Било је различитих, уздржаних коментара ове значајне посете која је званично оцењена као „потврда пријатељског и блиског односа између Свете Столице и наше државе“. Можемо ли рећи и као потврда да је свест о кризи хришћанства свеприсутна и да је тако и у средини из које долази високи гост? Како Ви оцењујете овај догађај?
Почећу од Вашег последњег питања. Посета кардинала Паролина – нама драгоценог човека, не само или не толико због његовог високог положаја у Римокатоличкој Цркви и у ватиканској држави него превасходно због његових личних духовних квалитета – није само „потврда пријатељског и блиског односа између Свете Столице и наше државе“ него и потврда пријатељског и блиског односа између Римокатоличке Цркве, оличене у папи Франциску, кардиналу Паролину и другим личностима, и наше, Српске, Православне Цркве, како у вези са питањем статуса Старе Србије (Косова и Метохије, некада Дарданије, али никада Куртијеве лажне, измишљене, „арбанашке“ Дарданије) тако и у вези са питањем крајњег опреза при покушају канонизације контроверзнога, за мене лично и опскурнога, кардинала Степинца, као и иначе, у контексту заједничке хришћанске одговорности пред изазовима постхришћанског, а сад већ, нажалост, и антихришћанског, цивилизацијског миљеа.
Сада се враћам на Ваше претходно питање. Криза хришћанства и свест о тој кризи свакако постоје „у средини из које долази високи гост“ кардинал Паролин, али, у истој или веома сличној мери, постоје и у нашој средини, српскоправославној и општеправославној. Питам се и питам: да ли је целисходније (блаженопочивши патријарх Павле би рекао „саветније и упутније“) реаговати на такву кризу у духу народне изреке „свака вашка обашка“ или реаговати заједнички, у духу, условно речено, сада могуће елементарне саборности? Мој одговор гласи: реаговати заједнички! До даљњега, разуме се, не можемо формулисати заједнички став по догматским питањима (додатак Filioque у Символу вере, папска непогрешивост или незаблудивост и друго), али по наведеним или њима сличним питањима – и можемо и морамо.
На недавном Београдском сајму књигâ, као и сваке године, груписани на једном месту у једној сајамској хали, излагали су и издавачи Српске Православне Цркве. Ту су епархије и поједини манастири, међу којима је и „Беседа“ из Епархије бачке, изложили своја издања, која су, као и претходних година, што је опште уверење, била изузетно запажена. Књиге изложене на тим штандовима одликовале су се занимљивим насловима и садржајем, графичким решењима корица и занимљивим илустрацијама. Делите ли и Ви ово наше уверење?
Делим.
Прошле године, у разговору са Вама објављеном у „Печату“, говорили смо о нерешеном статусу верске наставе и вероучитељâ у нашем школству. Да ли се ишта променило набоље?
Све се, слава Богу, променило набоље, најпре благодарећи Богу, а затим премијеру Вучевићу и његовој Влади, уз пуно разумевање Председника Србије. Теорије – па и басне и бајке – појединаца и група из Министарства просвете да нема легитимног и легалног начина за решавање статуса веронауке као предмета и вероучитељâ као просветних радника, а све то у име „вредности” и „правилâ” Европске уније, што је бескрупулозна лаж не Министарства просвете него непокајивих „другова“ у њему, показују се као „рекла-казала“. Штампање овог интервјуа у божићном и новогодишњем броју Печата поклапа се, слава Богу, са завршетком јавне расправе о статусу веронауке и вероучитељâ.
На крају, Вама лично, уредништву, сарадницима, читаоцима и пријатељима нашег Печата, свој нашој браћи и сестрама православне хришћанске вере, нарочито свима који страдају и који су угрожени и гоњени широм света, као и свима – православнима који се држе такозваног новог календара, римокатолицима и хришћанима Реформације, а који су већ прославили Божић – честитам од срца радосни празник Христовог Рождества и Нову годину доброте Господње, уз сверадосни божићни поздрав:
Мир Божји, – ири́нин, pacem, шалом, селам, – Христос се роди!

pecat.co.rs