ЛГБТ+ покрет - raison d'être или средство политичке идеологије

Покрет на Западу који се понекад назива друштвена или социјална правда (Social Justice), или политика идентитета, а понекад незграпно интерсексуалност, себе намеће у политичку арену ослањајући се, скоро искључиво, на питања права. Иако звучи само као апстрактни појам, овај покрет намеће теме свакодневној политици, као што су питања особа са истополним нагонима или „геј“ питања, затим питања која се тичу жена, нарочито однос међу половима, затим питања око расних разлика и све чешће око „транс“ уверења. Неки од ових појмова су деловали колико неразумљиво толико и неодређено пре неколико година. Но, чини се да су доспели у сам центар данашњег културног и политичког фронта.

Мој утисак је да се друштво не сналази најбоље приликом промишљања, а нарочито током разговора о овим темама. То је великим делом случај због тога што се целокупне каријере и животи уништавају уколико се каже погрешна реч или мисао, или пак помисли или каже нешто што је апсолутно целокупно друштво мислило и говорило колико јуче.

Иако сам релативно млад, ипак, довољно сам стар да могу да приметим да се у нашем друштву током последњих 15ак година уводи нова метафизика, односно, установљује се нови витални морал. До пре 15-20 година, ако је неко желео да буде виђен или схваћен као добра или морална особа одређене ствари су биле очекиване од вас. Уопштено говорећи, та очекивања су била укорењена у јудео-хришћанском предању, а укључивала су између осталог милосрђе, самилост, праштање, и наравно све моралне врлине које је подразумевало поменуто предање.

До скоро, норма је био концепт који се назива нерасизам, односно да се човек искључиво процењује по своме карактеру, а не по раси, нацији, вери, полу итд. Данас се намеће нови концепт као норма, а то је антирасизам. Антирасизам значи да је веома битно које сте расе, вере, пола итд., јер сходно томе којој од ових група припадате ви ћете бити или привилеговани или маргинализовани, под велом људских права.

Тако, од пре петнаестак година па на овамо, да би неко био сматран добром особом у друштвима које себе сматрају демократским, ви морате да нагласите да сте антирасиста (као да је свеукупно друштво дубоко расистички настројно и да сте ви храбри појединац који ће да се томе супротстави), морате да се поставите тако да сте увек и у потпуности на страни жена без обзира на ситуацију и прилике (мушкарац мора посебно и константно да наглашава феминистичке иступе), морате да говорите о ЛГБТ+ све време, или што је чешће могуће, и сад све учесталије покрет зелених који спасава планету од уништења. То су дакле, теме које су обавезне да би неко био виђен као добра особа и добар грађанин друштва. Моје виђење је да нико у друштву не зна довољно о свим овим новим феноменима да би се олако уврстили у државно законодавство.

Међу професорима права постоји отрежњујућа и упозоравајућа изрека која каже: Политика je продукт културе, а култура је продукт закона. Дакле, закони су ти који мењају културу, а култура даље диктира политику.  Зато у демократији (владавина већине) никада није природно да мањина у једном друштву диктира закон. У либералним, пак, демократијама, заштићене су само оне слободе које је одредила већина одређеног друштва, односно у друштву у којем је већина свесно ограничила своју демократију: као што су нпр. верске и националне слободе.

Морал као закон

Устави цивилизованих земаља не познају писано правило које каже „можеш да чиниш шта год желиш уколико не повређујеш другога“. Наше друштво забрањује, као што су то увек чинила и сва интелигентна људска друштва, одређене активности не зато што повређују другога, већ зато што се сматрају, према традиционалном изразу „contra bonos mores”, односно неморалним. Тако, и у актуелном Уставу Републике Србије јавно окупљање може се ограничити законом уколико је то неопходно ради заштите морала, јавног здравља, права других и безбедности Републике Србије (Чл. 54). Овде је важно нагласити да заштита морала у Уставу не значи да држава регулише моралност друштва, већ да је обавеза државе да осигура очување традиционалног моралног уверења и вредности које је било општеприхваћено и изражено у закону од стране друштва у време доношења Устава. Дакле, обавеза државе је да обезбеди спровођење актуелног закона, а не закона какав би неко желео да буде.

Морал, је широк појам за тумачење, онако како је наведено у Уставу. Но, уколико је у питању владавина права у једном друштву, онда закон друштва изгласава већина. Зато се текст закона тумачи узимајући у обзир време када је закон донет. Уколико би се оставило да Устав и закон тумаче појединци „у духу савременог времена“, или према „еволуирајућим стандардима друштва које сазрева“, макар то било и неколико судија, и макар то било под огромним притиском, то је онда владавина људи, а не права. То постаје диктатура једне особе или неколицине људи. У владавини права улога судије није да процењује шта би било хумано, или шта по мишљењу судије даје најбољи исход, нити, пак, да одређује неки закон, већ је улога судије техничка, дакле само да прочита и примењује закон који је законодавно тело већ донело. То би требало судија да чини сходно томе шта је друштво разумело да тај закон значи у моменту доношења закона, односно како је закон примењиван од стране друштва у време доношења закона.

Дакле, држава законски може да ускрати јавно окупљање које укључује понашање „contra bonos mores”,  (самим тим незаконито), чак и против оних који изаберу да то понашање користе као начин изражавања једне идеје или нагона. Јер, иако држава не регулише изражавање неке поруке, она је ипак у обавези да примењује законе који регулишу понашање и морал друштва (нпр. у случајевима где обнажени желе да шетају јавним местима тврдећи да изражавају поруку да нудизам није непристојан и сл.). Они, дакле, који хоће да одређену врсту понашања користе као изражавање својих идеја или нагона, морају да воде рачуна о томе да та врста понашања коју бирају није у супротности са актуелним и обавезујућим државним законом.

Укратко, са правне тачке гледишта спорно је најпре то што се јавним парадирањем ЛГБТ+ присталица по улицама намеће нови идентитет користећи оно што је једно слободно друштво као већина кроз државно законодавство обележила као неморално.

Слобода и дискриминација по закону

Важно је истаћи да хомосексуални односи, нудизам, непристојно одевање никада раније нису били виђени као фундаментално људско право. Опште је познато и то да закони и постоје управо да би дискриминисали, нпр. криминалце од одних који то нису, затим, послодавци дискриминишу кандидате за запослење, власти дискриминишу држављане од недржављана, банке дискриминишу дајући повластице само одређеним клијентима итд., али то не значи да је таква дискриминација незаконита. Само она дискриминација која се изричито унесе у закон и јавно и свесно озваничи од стране друштва, та и таква дискриминација постаје забрањена, а то опет значи да је целокупно друштво свесно ограничило своју демократску слободу. Закони су ту, дакле, да између осталог, осигурају морал и систем вредности једног друштва, што представља темељ за структуру тога друштва. Дакле, само друштво, под условом да је слободно, одређује свој систем вредности и морал и чува га законом.

У скоро свим савременим цивилизованим друштвима постоје, или су макар до скоро постојали, закони који забрањују сексуалне активности као што су: бигамија, инцест, бестијалност, содомија (у Сједињеним америчким државама под категоријом содомије је вођен и хомосексуални однос), педофилија и сл. Закони против наведених сексуалних активности су једино одрживи у светлу закона који се ослањају на моралност и систем вредности једног друштва. Уколико се измакне законски ослонац испод једне од ових категорија, онда ће законски бити неодржива забрана свих осталих и свеукупан морал и систем вредности једног дрштва се урушава. Дакле, уколико се законом озваниче хомосексуални односи, онда не постоји препрека да се и бигамија, инцест, педофилија, бестијалност и содомија не озаконе, што би потпуно променило моралност и систем вредности једног друштва. А, законски, то би значило да се целокупно друштво, или макар већина тога друштва, слаже да ови и овакви нагони треба и морају да буду норма за људске односе.

Строго правно говорећи, за државно законодавство, слобода верског и националног опредељења, као и слобода припадника ЛГБТ+ групе, или као у осталом било кога, је да имају право да се изјашњавају онако како желе, и то нико не доводи у питање. Али, државно законодавство недвосмислено истиче да слобода верског и националног опредељења не сме да инсистира да се други сложе са њима, док је све агресивнија инцијатива ЛГБТ+ присталица, не само да се препозна њихов идентитет, већ да се другима ускрати другачије мишљење од њиховог. Верска слобода, дакле, подразумева само слободу у коју се нико не меша. И док се парадирање ЛГБТ+ присталица представља само као промоција одређених идеја, потенцијално уношење у државне законе ће бити приморавање целокупног друштва од стране државе да прихвати те идеје као нормативне.

Нерасизам и антирасизам: Да ли је правда и даље слепа?

Расизам значи да се људи процењују на основу њихове расе, да се прави разлика међу људима на расној основи, и да се другачије третирају по тој основи. До скоро је била норма да не треба да се људи процењују и другачије третирају на расној основи. Али, чини се да то више није случај. Уколико третирате све људе једнако, онда сте расиста. Данас се очекује да припадници одређених група буду повлашћени. Управо то је, међу осталима, случај и са ЛГБТ+ групом. Чувени западни мислилац Томас Соуел недавно је рекао: „Ако сте пре шездесет година говорили да закон важи за све подједнако, били сте радикал; пре тридесет били сте либерал, а данас сте расиста.“

Правда би требало да је слепа (у смислу да не гледа на то ко је ко, ко којој групи, раси, вери, класи припада, јер то најчешће не зависи од појединца), те да гледа појединца као јединствену особу и процењује је на основу карактера те особе. Карактер је нешто што човек може да контролише и зато се особа процењује на основу карактера. To је појам који се зове нерасизам. Са друге стране, друштвена или социјална правда није слепа већ захтева да зна ко којој интересној или идентитетској групи неко припада, како би одмерила степен правде на коју та особа има право. То је нови појам који се зове антирасизам. Антирасизам подразумева да неко процени која група је угрожена (није јасно ко и по којим принципима додељује повлашћени статус некој групи), и затим тој групи се дају повластице у односу на све друге. Но, директно супротстављене идентитеске групе у једном стабилном друштву најчешће доводе до дестабилизовања тога друштва. Нека друштва су више подложна националним поделама, друга су подложна поделама на основу боје коже, трећа на основу политичких идеологија, четврта на верској основи, а нека друштва на сексуалној и полној основи. Разлози за поделе могу бити неограничени, у зависности на слабу тачку друштва. Нови феномен на Западу је проглашење тзв. превласти белог човека, тако да су сви други виђени као угрожени, односно на тај начин сви добијају право на повлашћени статус у односу на белог човека. Друштвена или социјална правда се, дакле, не односи на индивидуу, већ на групе, а индивидуа је фаворизована или окривљена на основу тога којој групи припада. Од вас се очекује и на вас се константно врши притисак да се приклоните одређеној групној идеји. То је суштинска разлика између правде (нерасизма) и друштвене или социјалне правде (антирасизма).

Ипак, ова идеја није нова. Суштински, то је марксистичка идеја у којој уместо да се говори о друштву са класном структуром, уствари се говори о структури друштва коју чине мањинске интересне групе. Груписање мањинских група је уређено на такав начин да прави раздоре у друштву, да изазива сегрегацију, тако да нико ко живи у некој држави или граду, рецимо, више није држављанин те државе или становник тога града, већ припадник ЛГБТ+ идеје. Ова идеологија колективизма изискује да свако мишљење, свака политика итд., буду усаглашени и усклађени идући ка истом циљу, док они који имају супротно мишљење бивају малтретирани и нападани од стране других (идеолошки супротних група). Када се једном направи искорак у том правцу, онда се отварају врата за потенцијално небројено много интересних група, као што је најновији случај са поделом на вакцинисане и невакцинисане против КОВИД-а. Но, права тих група нису саме по себи циљ, већ се одређене групе по потреби активирају и суштински оне се користе само као средство за спровођење одређених идеја и/или политичких идеологија.

Сви у служби једног циља

Инфраструктура је већ постављена за такву структуру друштва и то не спонтано, већ кроз разне сегменте друштва, а нарочито кроз универзитете, високошколске установе и медије. Академски радници се више не сматрају „најхрабријима“ у критичком размишљању. Оног момента када добију мандат осећају се лагодно са позицијом коју имају. Високообразовне установе су постале средство преко којих се сервирају идеологије а не подстиче критичко размишљање. Академски радници у садашњем систему уколико чине оно што се од њих очекује постају „бића у свом екосистему, без предатора“. А, управо они би требало да буду ти који ће да понесу нелагодност савремног дискурса и најновијих тема. Али, последњих деценија лагодност времена је усмерила и академске установе у том правцу, те је тако данас, оно ако не све, онда сигурно већина њих културолошки приклоњена марксистичком погледу на свет. Огромна количина литературе упућује на овакав закључак, посебно на Западу.

Поред тога, дошло је до општег урушавања поверења у образовне институције. Данас, одговоре на најтежа и најважнија питања не добијамо путем академског дијалога већ на бази политичких идеологија. Вероватно последње место где би требало тражити одговор је нпр. на академским установама, као нпр. департману за студије о полној равноправности, или сличним департманима, који су се увукли у универзитете, али и у друге сегменте друштва, више из политичко-идеолошких разлога, а мање академских. Нажалост, данас је скоро немогуће распознати где престаје политичко-идеолошки активизам, а где почиње академски рад и слободно критичко промишљање професора.

Људски капацитет да оцењује, процењује и доноси сам одлуке о најважнијим питањима у своме животу као да је одузет, док у исто време нове генерације стасавају уверене да је њихово најближе окружење расистички настројено, хомофобично итд. Управо то је највећи промашај универзитета, не само да је урушен осећај захвалности према друштву у којем млад човек, почетник, стасава, већ он има и подозрење према своме окружењу.

Ни медији нису поштеђени притиска да учествују у прихватању и препознавању идентитета особа које припадају тзв. ЛГБТ+ групи. Тако, на РТС порталу налазимо вест под насловом „Папа и вође енглеске и шкотске цркве осудили законске казне за хомосексуалце“, уз објашњење да су папа Фрања, надбискуп кентерберијски Јустин Велби и модератор Генералне скупштине Шкотске цркве Ијан Гриншилдс осудили постојање законских казни за хомосексуалце у свету и додали да геј особе треба да буду добродошле у њиховим црквама. „Хомосексуалност није кривично дело“ каже вест и наставља да су закони који криминализују геј особе „неправедни“. „Осудити некога ко је хомосексуалац је грех. Криминализовање људи са хомосексуалним склоностима је неправда. Они су деца Божја. Бог их воли и прати“, речи су папе Фрање. Велби је истакао „потпуно се слажем са свиме што је папа рекао“. То је, дакле, вест доступна на порталу српског државног гласила.

Како разумети ову вест на порталу који претендује да буде озбиљан? Јер новинарско питање за Цркву не би смело да буде да ли је нешто криминални чин или не, већ да ли је у складу са учењем Цркве. Дакле, за наведене верске вође право питање није да ли је хомосексуални однос криминални чин, већ да ли је, према учењу Цркве, грех или не? Наравно, у Цркви никада није било спорно то да су сви добродошли. И они који су у затвору подједнако су позвани и добродошли у Цркву, као уосталом и сви грешници. Али, никада никоме није пало на памет да створи идентитет нпр. блудника и прељубника, или неких осуђених за криминалне радње. Нико никада од Цркве није захтевало да тај и такав идентитет препозна и потврди, а још мање да од греха направи врлину и да грех исповеди као врлину. А, управо то се намеће сада кроз медије, дакле, да нови ЛГБТ+ идентитет буде препознат, и да се од греха направи врлина. Посебно збуњује што је питање изоловало само хомосексуални нагон, а све остале изоставља. Дакле, није јасно коме је намењена ова вест на РТС-у, и какву поруку носи. Ова вест се сврстава у ранг оних вести без конкретног аутора, на истом порталу, кроз које се о великим црквеним празницима отворено пропагира сујеверје: Данас је велики празник, ово чините, а ово немојте чинити. Ова и сличне вести само сведоче о површном или, још горе, идеолошки затрованом новинарству.

Очигледно се чине напори да се изокрене наше друштво, али на такав начин да будемо убеђени да нисмо били тако добри као друштво. Са свих страна чујемо да нисмо баш имали толико врлина у прошлости. Они који се академски баве овом темом називају социјалну правду „кафка-замка“: Ако поричеш да си вештица онда си вештица; ако не поричеш, онда си вештица засигурно.

И ту постајемо подложни утицајима свих који имају нешто другачије да понуде. Велики део историје, предања и учења Цркве данас се олако доводи у питање. Такозвани прогресивистички поглед на свет подразумева идеју да друштво само напредује и сазрева и сходно томе сматра да су идеје које се промовишу кроз интересне групе само резултат напретка или „сазревања“ друштва као целине, занемарујући у потпуности могућност, и до сада осведочену чињеницу, да друштво може и да „иструли“.

 Глас Цркве

Управо због тога изворно учење Цркве, које је дубоко укорењено у традицију нашег друштва (универзални правни појам), не би смело олако да се превиђа и занемарује. Јер Црква је била ту, не само када држава није била способна да препозна опасности и да се супротстави изазовима по друштво, већ и када кроз историју није било званичне државе.

Па да чујемо и шта Црква има да каже? Црква наиме верује и сходно томе учи да је Бог створио човека по своме лику и подобију. Још на првим страницама Св. Писма ми видимо да се слика и подобије Божје огледају, ни мање ни више, него у благословеној заједници мушкарца и жене (Постање 1:27, 2:24, 3:22). Зато је од најранијих времена благословена веза између мушкарца и жене била сматрана посебним чином, или Светом Тајном, а сваки други вид заједнице је био виђен не само као неприродан, а самим тим и непожељан, већ је сматран изругивањем самог лика и подобија Божјег.

Брак између мушкарца и жене је Бог благословио од самог почетка као икону Завета између Бога и људи, Христа и Цркве. Зато, брак никада није био тек неки уговор, споразум или договор између брачних „другова“, већ је то Завет између мушкарца и жене који иконизује (изображава) Завет између Бога и људи. Завет значи припадање једно другоме кроз најинтимнији и најчвршћи однос.  Свака, пак, веза која није брак, односно она веза која није икона Завета Бога са људима, или веза која се спушта само на ниво формалног уговора или споразума, представља изобличење, заиста унакажење те иконе и није и не може бити брак.

Даље, у очи упада и дуга као симбол ЛГБТ покрета. Наиме, опште је познато да је дуга библијски симбол завета који је Бог поставио између Њега и људи и сваке живе твари, после потопа (Постање 9:12-17). А разлог за потоп и истребљење сваког тела на земљи је управо разврат и безакоње. Но, Бог заповеда Ноју да узме од свих животиња мушко и женско ради продужетка живота, а Св. Писмо, у стиховима који говоре о разлозима и припреми за потоп, чак једанаест пута понавља да парови који ће ући у ковчег морају да буду мушко и женско. Наравно, текст Св. Писма овде није тек стилски лоше написан, већ напротив, има за циљ да читаоцу буде јасно шта је Божја воља, а то је недвосмислено да парови за продужетак живота на земљи природно и једино буду мушко и женско. Ово свакако није библијски доказ да је циљ брака пород, јер то и није основни циљ хришћанског брака, али зато јасно сведочи да је природно и Богом устројено рађање једино могуће кроз однос биолошког мушкарца и биолошке жене.

Закључак

Не желимо да дубље анализирамо намере ЛГБТ+ групе, јер намере нису доказива категорија и о њима је беспредметно расправљати. Али, морамо да приметимо и истакнемо да у својим деловањима ЛГБТ+ група користи верске симболе и покушава да редефинише библијску институцију брачне заједнице, што представља дубоко задирање у традиционално морално веровање једног друштва које има свој дуг и снажан континуитет и у државном законодавству.

Ако је у питању незнање, за очекивати је да се њихов агресивни став промени након сазнања. Ако је у питању случајност, откуда онда толико жара у ЛГБТ+ иницијативама уперених баш против учења Цркве? Уколико су, пак, ове иницијативе са знањем и намерно, идеолошки мотивисане, онда је мање опасно то што се припадници ЛГБТ+ покрета свесно изругују са вером, од тога да су свесно прихватили да не буду raison d'être (главни разлог), него само нечије средство за постизање, по друштво не тако давно осведочено штетне, политичке идеологије супротстављених интересних група, само у новом руху.

Свештеник Владимир Вранић