Знамо да после Крстног пута, после страдања и смрти, увек следи Васкрсење

Није тајна да многи људи Христов крст доживљавају као украс, талисман или као признање традицији. А за хришћане, крст је симбол спасења. Он је подсећање на страшну жртву Спаситеља за све људе.

Али он је и симбол нашег личног крстног пута – заједничког ношења крста са Христом, како је Он Сам рекао: "И дозвавши народ са ученицима својим рече им: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде" (Мк 8, 34). Данас су ове речи упућене сваком од нас буквално.

Преподобни Никон Оптински, у једној од својих поука, присећа се разговора са својим духовником, преподобним  Варсануфијем: "Једног дана, у недељу пету Великог поста, после Литургије, дошавши у своју келију, упита ме да ли сам обратио пажњу на то какво се Јеванђеље чита на Литургији, и, указујући на речи:  “Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији биће предан... И предаће га незнабошцима да му се ругају и да га шибају и разапнуˮ, рече: „Ево су степени успона до Небеског Јерусалима који се морају проћи. На ком степену смо?"

Овај разговор у односу на преподобног Никона показао се пророчким: морао је да прође кроз затварање свог светог манастира и протеривање из њега, хапшења и прогонства, у којима је и преминуо као исповедник.

И сада, када хоће да протерају православне из наше свете Кијевско-печерске лавре, можемо се у многоме приближити осећањима која jе доживео и преподобни Никон Оптински и сви наши преци, који су се суочили са најтежим прогонима последњих година прошлог века.

И тако, сећајући се мука Господњих на Крсту, и како је био гоњен и понижаван, како су Га издавали и клеветали, каквим су Га страдањима подвргавали, свако, следећи монаха Никона, може да се запита: у којој смо фази ми? Да ли делимо патњу нашег Спаситеља, или покушавамо да побегнемо од ње?

И на исти начин морамо се запитати: с ким смо? Да ли са Христом на Његовом крстном путу, или, можда, са издајником Јудом, са фарисејима, са јерусалимском гомилом, која виче: „Распни га!”, са Његовим мучитељима и џелатима.

Али колико год се Његови мучитељи ругали Христу, знамо да после крстног пута, после страдања и смрти, увек следи Васкрсење.

митрополит Антоније(Паканич)

pravlife.org