О радости „по заслугама“

Зашто се понекад чини да смо, ма колико постили, ипак помало „криви“?
Уопште се не слажем са овим. Пост не поставља човеку задатак да се оправда пред Богом или пред ближњим. А ако човек хоће да се оправда пред Богом постом, као и сваким другим делом, то значи да не разуме добро ко је његов Бог. Зато је веома важно читање Јеванђеља по Матеју: „Тамо где је благо ваше, тамо је и срце ваше".
А питање поста није у правдању некаквим спољашњим делима, у убијању нечега у себи, сталном одбијању нечега или претварању поста у сталну бригу о својој безвредности.
То је питање како губиш Бога, то је потрага за односима, када је Бог заиста потребан, када је Бог за човека живот. Када човеку може недостајати Бог, када је необично срећан када Га сретне и може да Га зове по имену, као што је то учинио цар пророк Давид: "Радости моја!" И у том смислу, пост не може бити оно о чему сте ме управо питали.
Може ли и треба ли човек сам да одлучи како ће да пости?
Како човек пости је, наравно, његова воља. Ипак, увек су нам потребне, посебно у области Цркве, неке смернице. Човек је образовано биће а пост је једна од метода црквене педагогије, да тако кажем. И зато, човек треба да разуме од чега се састоји његов пост, шта за њега треба да буду приоритети, на шта се Црква фокусира.
Човек много лакше испуњава спољне прописе. Њему је врло лако да добије упутства: данас једеш ово, сутра ово, трећег дана не једеш ништа, а четвртог дана је дозвољено да се мало радујеш – мало прелепог вина и уље. А онда човек са великим ентузијазмом почиње да проучава црквени Типик, да експериментише са својим телом, што се врло често лоше заврши.
Због тога су, наравно, човеку потребне одређене смернице и разумевање чему служи пост и која је сврха овог поста.
Много тога је у црквеном предању постало колективно, односно безлично, када је за све исто за сваког и нико не треба да излази из колектива, сви треба да ходају у заједничком реду. Дакле, не. Ни пост, ни богослужење, ни молитва не могу бити колективна ствар, то је увек веома лична ствар. Сваки човек пости јер је он тај који пости и у том смислу има разумевање које му даје слободу да правилно, дубоко пости, тако да то буде корисно и плодоносно.
Није ли време да се уведе пост за мирјане?
Да, сигурно. Оно што Црква данас нуди као строга монашка правила за палестинске или египатске манастире не уклапа се добро са реалношћу човека у граду у 21. веку. И то није само због чињенице да ми углавном нисмо монаси, већ су та правила изван могућности било које особе, укључујући понекад и модерног монаха. У 21. веку се променио и сам однос према храни – у Европи, на пример, људи одавно нису осетили никакав недостатак у исхрани. Преобиље производа, 30% прехрамбене индустрије се не троши, већ уништава.
Дакле, замислити онога који пости у раном средњем веку и у савременом свету, две су различите слике поста.
Пост као замена једне хране другом је прилично условна ствар. Свесно нам говори апостол Павле да нас храна не приближава Богу и не удаљава од Њега.
Царство Небеско није храна ни пиће, него радост у Духу Светом. Вероватно је овај проблем одавно настао: црквена заједница која живи у граду или на другим местима, а не у манастиру, наравно, треба да има своје правило, и то не само правило о посту, већ и правило богослужења и парохијских молитви. Помисао да лаик, док пости, све време ради нешто погрешно, увек је у формалном кршењу поста, може да узнемири многе људе и учини их заиста кривим пред Типиком, али не и пред Богом.
Човек се може веома трудити да испоштује сва монашка правиле поста и тако оштетити своје здравље - и физичко и ментално. Стога, сигуран сам да је одавно настала потреба за преиспитивање односа према посту: имамо превелик број посних дана. Ова великопосна правила су се историјски развијала током много, много векова. У 21. веку се можда нешто може променити. По календару имамо много више посних него мрсних дана, и то је потпуно ненормално.
Како избећи пост ради поста?
Ако човек сам себи постави пост као циљ и за њега је спољашњи рад од највеће важности, онда ће му пост бити или облик такмичења или облик рада за који ће очекивати неку врсту награде. Пост као одређени посао учињен ради неких ствари, којим се може нешто од Бога зарадити – је пост ради поста. Од Бога се ништа не може заслужити, јер ћемо на крају чути речи Јована Златоустог који ће и онима који посте и онима који не посте рећи: „Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас!”

о. Алексеј Умински

pravmir.ru