Неиспуњива рупа у грудима (траума одбачености)

Неиспуњива рупа у грудима – то је једна од најчешћих метафора осећања недостатка љубави, коју сусрећем у мојој пракси. Неко ту рупу покушава да попуни радом или храном, да је залије алкохолом, да је зачепи полним органом или да туда суне целог партнера. Начина је много, но сви су они само привремена анастезија.

Та свегутајућа туга (чежња) за безусловном љубављу нас често враћа у стање детета, из којег налазимо одговарајући, прикладан објекат на којег обрушавамо сву своју необуздану чежњу за љубављу, топлином и нежношћу. Управо Објекат, зато што је у том моменту практично немогуће да иза својих пројекција видимо живог човека, с његовим жељама и потребама.

Они се у почетку старају да насите ту рупу без дна у дечје-свепрождирајућој души, све узимају с благодарношћу, облизују прсте, моле за још и говоре да нико, осим тебе, ту рупу не може да попуни. Потом требовања љубави постају све жешћа, личног пространства све мање, график живота се мења, зато што је дома родна душа о којој је потребно бринути, да не би, не дао бог, угинуо као дигитални љубимац (Tamagotchi), ако не успеш да га нахраниш на време. Даље и сами знате како бива: „Другови су ти битнији, него ја“, „Ти мени уопште не посвећујеш пажњу“, „Осећам да ме не волиш“, и сва убеђивања, типа „волим, желим, важна си ми“ проваљују се у бездани бунар, и не испуњују га, зато што га он није ни ископао.

Кaо правило, сличне „рупе“ се појављују у случајевима, ако је човек раније преживео трауму одбачености од стране за њега значајног блиског човека. Одбаченост је могла да буде директна или индиректна. Директно одбацивање се састоји из редовних вербалних и невербалних порука непосредно детету: „Дебео си, требао би да смршаш“, „Погледај, друга деца се понашају лепо, а ти како“, у систематском игнорисању потреба детета, отказу од општења с њим. Индиректно одбацивање се дешава, када родитељи обасипају дете похвалама у једној сфери живота, не пројављујући пажњу према другим његовим особинама.

На такав начин се код детета често појављује осећање да, ако учини неку грешку и падне с пиједестала, њега ће престати да воле. Тако је, на пример, једна моја клијенткиња страдала због тога што није могла да прима комплименте на рачун спољашње привлачности. Када смо истраживали историју њеног одрастања, открили смо, да су родитељи од самог детињства тако много хвалили њену лепоту, игноришући све друге стране њене личности, да је она почела мислити, да код ње не постоји ништа друго за што би је могли волети. Касније у животу, на пројаву било каквог интереса према њеној спољашњости, она је гледала као на одрицање других њених квалитета.

Сличне трауме се могу формирати и у каснијем узрасту. У датом случају је посебно осетљив период адолесценције, када је водећа делатности за децу општење с вршњацијма, и њихова оцена постаје максимално важна. Но, као правило, ако су детету у породици транслирали приближно овакву поруку: „Да, ти имаш своје квалитете и недостатке, но ми те волимо и ценимо, а ако ти неко говори гадости – он просто ништа не разуме, не слушај га“, онда је дете способно да сачува то осећање да, иако га сви на свету не могу волети, свеједно постоје људи који су способни да му подаре топлину и нежност.

Дакле, ту рупу је могуће залечити само изнутра: Стваралаштвом, новим опитом, самоистраживањем, лечењем својих дечијих траума. По мом мишљењу, важна етапа у том процесу јесте одрећи се идеје, да све твоје потребе може да задовољи један исти човек, и прихватање чињенице, да љубав можемо узимати помало, са разних страна, од разних људи: загрљаји, речи продшке, саосећања итд. Касније гледаш, кад оно и Други се појавио, не само да нас храни љубављу, него се показао и као веома занимљив са својим душевним процесима.

Екатерина Шарипова

poznajsebe.wordpress.com