Човек је драг јер је рањив и крхак

Гледамо нашу децу како се разбољевају, болују, пате, бивају повређена и мислимо „о, кад бих само могао да их учиним нерањивим, да никог не дотакне бол или било какво искушење...“. Али брзо долазимо у људско стање у којем добро знамо да не можемо учинити ништа да особа не буде повређена.

А шта ако би могли? Да ли бисте то урадили?

Хоћете да чујете мој одговор? Не. Јер он једноставно више не би био мој син, нити бих му ја био отац. Он би био друго и чак не људско биће, већ машина, робот, механичко чудовиште без душе и крви.

Моје дете не би било мило и несташно, нервозно и слатко, оно што пада и устаје, греши и чини добро, има способности и слабости, повреде и многа чуда у свом животу.

Човек је драг јер је рањив и крхак. Волимо хероја када има скривену слабост, када има Ахилову пету, јер иначе не можемо да се идентификујемо са њим.

Није херој онај који може све, већ онај ко стреми свему. Херој није онај кога не боли, већ онај који се бори за своје вредности и снове упркос свом болу.

У детету, у мушкарцу, жени и нашем пријатељу не волимо њихово савршенство већ њихово јединствено и непоновљиво присуство у нашим животима.

И ово присуство не само да нас је засладило већ и огорчило, било је облачних дана али дана пуни светлости.

о.Х. Пападопулос

facebook.com/p.libyos