Спасавај се ангелским ликом оче Методије и моли се за нас!
Ових дана се у медијима који себе представљају као православни, а заправо немају са Православљем ништа заједничко, појавио подмукао и сензационалистички текст о садашњем јерођакону Методију, а све у контексту његовог животног пута од магистра римокатоличке теологије и римокатоличког клирика, до садашњег православног монаха и јерођакона. Те текстове нећу да наводим. Но, зарад истине и љубави према нашем оцу Методију, али и према свима који желе да прихвате Православље као Богом спасавајућу веру, позивам вас да прочитате неколико ових редака:
Некадашњи Марко (Пранић), а сада јерођакон Методије, млади је човек са Хвара, Далматинац. Завршио је надбискупијску гимназију и богословију у Сплиту, дипломирао и магистрирао теологију у Загребу и Риму, завршио Музичку академију на престижном америчком универзитету, радио као шеф студентске службе и продекан на богословском факултету у Рочестеру, имао каријеру концертног оргуљаша (концертирао на оргуљама на свим важнијим местима по Америци), постигао магистериј из систематског богословља (догматике), па наставио студије (специјализација у литургици) у Чикагу, и ту дошао у контакт са нашим студентима православног богословља у Либертивилу, и монасима. Искуство при првом уласку у храм у манастиру Нова Грачаница изменило је све у животу овог младог човека. Оно шта је до тада било незамисливо, сада је полако почело да постаје реалност. Од скорог рукоположења у католичкој цркви, осигуране парохије, плате, шест недеља плаћеног годишњег, кола, куће, хране, академске каријере на факултету у Њујорку, концертне/уметничке каријере, па до одрицања од свега - и себе и света, предајући свој живот вољи и промислу Божијем, дубоко верујући да ће све, уз искушења, страдања, патње, неразумевање, па чак и мржњу и презир, али и много лепих и светих момената, сусрета, и разговора изићи на добро и по Његовој вољи, Марко прихвата православље и монашки начин живота. У овом подвигу знао је добро да ће бити удараца и са једне и са друге стране: поједнима ће бити ”усташа”, другима ”четник”, а онима који су имали прилике да се ити минуту сусретну с њим и поразговоре: пријатељ, друг, ослонац, и брат у Христу. Нека се и овде врши она светописамска реч Апостолова: ”Свима сам постао све, да неке пошто-пото спасем. А све чиним ради Јеванђеља, да бих у њему имао удела”. Не може се ”свезати” Духа Светог.
С благословом владике Лонгина, прота Милош Весин је пре скоро три године извршио Чин преласка у Православље и Свету Тајну Миропомазања. Марко је најпре два месеца боравио у нашем манастиру у Мизурију, а онда је, као наш клирик, послан код Руса у Џорданвил. Када су видели каквих је способности, унутар свега пар месеци су га увели у наставни кадар. У међувремену је уписао докторске студије у Беогртаду на нашем Православном Богословском Факултету, са благословом Епископа бачког Г. Иринеја, који га је примио у своју епархију. Касније је, обзиром на пријашње професионално/радно искуство у администрацији високошколских установа (факултета) у Америци (шеф студентске службе, продекан за наставу), именован од стране Светог Архијерејског Синода за Повереника за акредитацију нашег факултета у Либертивилу.
Замонашен има свега пар недеља, и рукоположен у јерођакона у Ковиљу, као клирик Бачке епархије, дошао је с благословом назад у Џорданвил, по молби Руске Заграничне Цркве, и ту ће једно време предавати предмете из литургике и појања на њиховој Духовној Академији.
Много је претрпео тај млади човек, који је искрено заволео Православље. И то од ”наших”. Неки надобудни ”велико-Срби” су му на дан када је требало да прими нашу веру претили смрћу. Отац Милош му је поручио да дође код њега у Ленсинг, и да ће све мирно и лепо ту обавити. Дошло је и доста наших студената. И то је баш било уочи Светога Саве. Пошто је било ризично да се враћа у Нову Грачаницу, прота Милош га је, у договору са владиком, задржао код себе у Ленсингу, где је провео пар дана, одакле је отишао у Мизури, а оданде у Џорданвил.
Када се у априлу појавио као искушеник у Новој Грачаници, по благослову и мандату Светог Архијерејског Синода и нашег факултета, ”јунаци” из ”Српске братске помоћи” (није помоћ, а братска још мање, српска понајмање!) излепили су цео манастир огромним постерима са Марковим ликом и речима: - Нећемо усташу! Ту исту недељу су ти исти чекали дали ће Марко доћи на богослужење у манастирски храм, па да га ухвате и избаце напоље и отерају. Божјим промислом, Марко је већ био договорио да ће бити на једној од парохија у Чикагу, па су ”браћа” остала закинута задовољства да једног монаха, искушеника, физички избаце из храма Божијег на недељном богослужењу, и из манастира.
Онда је јеромонах Макарије, Американац који је прешао у Православље, сабрат манастира Нова Грачаница, скидао те постере и свађао се са ”браниоцима Српства”, који су викали: Ово је наш манастир!, а на шта је он одвикивао: Није ваш, него Божији! А ја сам монах у овом манастиру! Свему овоме се супроставио и умировљени владика славонски Г. Сава (Јурић), који живи у манастиру Нова Грачаница, а који је Марку од првог сусрета био и ослонац и подршка, и који је такође пострадао од истих, и њима сличних.
Дан пре тога су га исти ти напали у трпезарији за време ручка пред људима који су дошли на парастос, правећи јавну и непријатну сцену, па је устао владика Митрофан (канадски, декан нашег факултета) да се обрачунава с њима. Нити њега нису хтели да чују, и опет понављају претње да Марко има два дана да ”нестане” из манастира или ће бити онога чим су му пре три године претили и наговештавали…
То је истина о оцу Методију, и о нашим емигрантским патопсихолошким ликовима, који своје фрустрације пребацују на црквени терен, а врх њиховог ”црквеног живота” је опијање на пикницима и ”црквеним” забавама!
А оца Методија помјаните да му Господ подари снаге, мудрости, љубави, и устрајности, јер он је наш по Божијој вољи, - не захваљујући нашој ”мисији”, већ је наш упркос нашој ускогрудости и кратковидости (једном речју) нашег ”дијаспоритиса”, како је то тачно означио мудри отац Немања у својој недавно изашлој књизи!
И на крају: када је Марко саопштио своју жељу да пређе у Православље, његов дотадашњи надлежни бискуп из Америке му је рекао: - Одабрао си оно најбоље и највредније у хришћанству!
Драги моји пријатељи, браћо и сестре, пријатељски вас и братски молим да не подлежете под утицај нецрквених, квази-црквених, али и цркво-разорних медија. Не улазим у све разлоге зашто то раде, већини вас су то веома добро познати разлози. Будимо људи широкогруди, какви и јесу наши преци одувек били. Наша вера је вера искрене и свете љубави, вера која прима све у топли загрљај Бога Живога.
”Чудна љубав Божија према човеку познаје се када је човек у бедама што разоравају надежду његову. Овде Бог показује силу своју на спасење његово. Јер никада човек не познаје силе Божије у покоју и слободи.” Свети Исак Сирин
Извор: ФБ профил о. Ивана Цветковића
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
