Улога оца у психолошком животу дечака

Топлина дома некада се не односи само на улицу у којој смо одрасли, просторије у којима смо боравили, нити на места која смо посећивали, него и на амбијент који су нам родитељи стварали током одрастања. 
Начин на који су нам се обраћали, ствари на које су нам указивали, њихови поступци према нама, према другим људима, према себи самима и њихове вредности некада могу неприметно да нас обликују ,,као скулптор глину“. 
Отвореност за искрене и емоционалне разговоре, иако некад захтева храброст, веома је важна вештина очева. 
Она доприноси изградњи срећног и мирног детињства и усмерава синове да се развију у испуњене одрасле особе, у појединце ,,за пример”. 
Ефекти оваквих разговора уочљиви су и када очеви нису могли да буду присутни у кући већину времена. Зашто? Спремност да се признају осећања, отвореност да се то подели са децом, мишљења о томе шта је лоше/добро и како „ствари стоје“, пружају прилику синовима (поготово у предпубертетском периоду) да „осете“ емоцију очева. Помажу им да увиде како је могуће поступати када се јаве „тешке теме“ и проблеми у животу, без да буду агресивни и насилни према себи или другима. Погледе и понашања које дечаци изграђују у овом смислу и сами почињу да „уносе“ у свој живот и друге односе. 
Љубав и топлина коју очеви пружају су темељ за стварање зреле „слике о себи“ код синова. Ово је јединствени допринос који очеви као родитељи могу да направе. Изреке да се ,,љубав не губи на путу до куће” и да „оно што постајемо зависи од тога шта нам очеви причају у неизвесним тренуцима...“ те да нас такви разговори „формирају као мали делићи мудрости“, имају своје важно место у одрастању дечака.

#izterapijskesobe