Како научити да се борите против лошег расположења? (Или како устати на праву ногу)

Не свиђа ми се реч „борба“ у предложеном питању. Не морамо да се боримо против лошег расположења јер не можемо да будемо све време добро расположени. Ако је особа "устала на погрешну ногу", за то може постојати више разлога: недостатак сна, умор, магнетне олује, лоше време, болест. Имамо право да будемо помало тужни због свега овога. 
Дешава ми се да по неколико дана ходам у тузи, што на први поглед делује неосновано. Ово није малодушност, само туга. Мислим да се ово стање дешава свима нама с времена на време и у томе нема ничег лошег или грешног. Али постоји главна ствар: у истој мери у којој имамо право да будемо лоше расположени, немамо право да кваримо расположење других људи. Имамо право да се не забављамо, али не можемо да трујемо животе другима.
Како се то дешава у нашем друштву? „Лоше сам расположен, склањајте ми се сви с пута!“ И ја сам такав. Једном приликом сам сломио кључну кост и грудни кош и десна рука су ми били у гипсу месец и по дана. После недељу дана оваквог живота, био сам страшно љут на све. Осећао сам непријатност јер сам био принуђен да све радим само левом руком, кожа испод гипса ме сврбела, а ограничено кретање је иритирало. У трећој недељи сам постао немогућ: викао сам на све око себе тражећи сукоб. На срећу, после неког времена сам схватио да сам љут не на друге, већ на себе, да ће ускоро све проћи, и да ћу живети као и пре – али да ли ћу моћи да наставим нормално да комуницирам са људима које сада вређам? Узео сам своју вољу у руке, замолио све за опроштај и покушао да обуздам емоције. Веома је важно настојати да се контролишете, чак и ако вам не иде баш најбоље.
Изнова се сетим речи апостола Павла: „Све могу, али ми није све на корист“ (1. Кор. 6:12). Туга (а не малодушност) је корисна, она активира жељу за молитвом. Али не смемо дозволити да расте и уништава животе других. Лоше расположење је наше, разлог за то је у нама, а не у спољним факторима. Ове разлоге морамо пронаћи, као што тражимо разлоге за све страсти које нас савладавају. Навикли смо на то, згодно нам је да их налазимо у другима, а не у себи. Међутим, често се дешава да једноставно не желимо искрено да признамо шта је изазвало наше лоше расположење. Ако хришћанин верник оде у кревет а да се није помолио, ујутру не жели да се моли због лошег расположења, поздравља своје родитеље, али не жели да поздрави Бога, да ли онда наше ментално расположење може бити добро? Сумњам.
Нажалост, изгубили смо љубав према молитви јер смо заборавили како да уживамо у заједници са Богом. Уопште, заборавили смо да уживамо у доброти и добрим ситницама којима смо у изобиљу обдарени. Фокусирамо се на лоше толико да не приметимо добро. Штавише, врло често волимо да уживамо у свом лошем расположењу, а ништа мање да њиме трујемо и расположење других. Зашто да само мени буде лоше? Мора да буде лоше свима! Наша духовна борба треба да буде усмерена и на овај проблем.
У закључку, желео бих да одбраним озлоглашени „неискрени амерички осмех“. Уобичајено је да га критикујемо, али чини ми се да је, када долазите људима, веома коректно да не показујете своје лоше расположење и проблеме. Не бих то назвао лицемерјем, пре је то напор воље. Када је лоше, веома је тешко рећи „добро сам“ и радити свој посао – много је лакше да се жалим на живот и патњу.

јереј Димитрије Паламарчук