О профанисању светиња - како не упасти у замку

Данас се у свету намерно искривљују многи појмови и значења, множе се „истине“, покушавају да се исмеју истину, све што је свето је профанисано.
Ови процеси су утицали и на Цркву. Током протеклих деценија друштво ју је позивало да буде у складу са светом, да прихвати све „прогресивне” трендове, да буде модерна. Али да ли Црква треба да прави бескрајне компромисе са светом, који, по Божанском Откровењу, „лежи у злу“? Ако погледамо пример западних хришћанских деноминација, видећемо да кокетирање са светом не води ничему добром. Сваки уступак доводи до захтева за још већим уступцима, а овај процес је бескрајан. Док не упознамо себе.
Живописан пример за то су западни хришћански покрети, где је дозвољено женско свештенство, благосиљају се истополни бракови и друге богохулне ствари, које директно противрече Светом Писму. И то упркос чињеници да се многи хришћански покрети руководе само Светим Писмом.
Исус је јасно рекао: „Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет“ (Јн. 15,19). Односно, хришћанство је противно светским законима, па ће хришћани увек бити прогањани од друштва и света.
Не треба се додворавати свету, он то неће ценити. Не треба одговарати на све савремене изазове, већина су провокације. Подсетимо се из Писма како су фарисеји постављали Христу доктринарна питања, у ствари, вођени једином жељом да Га за нешто ухвате. И Он их је, као Зналац Срца, назвао именом коме су одговарали. Али Спаситељ је охрабривао и подржавао оне од њих који су били искрени и тражили истину.
Имамо ли право да било шта мењамо уопште? Апостолско прејемство нису празне речи. Оно што нам је предато морамо пренети без измена. Ако свет ово не разуме, онда се не треба спуштати на његов ниво. У супротном, то ће бити профанисање (од латинског profanation - „лишити светости, оскрнавити“).
Дарови Божији се откривају постепено човеку који се уздиже из снаге у снагу по духовној лествици. То је као са луком: што више одбацујемо љуске, постајемо осетљивији и пријемчивији. Што више тренирамо у духовној теретани, постајемо јачи, постајемо стабилнији.
Црква је отворена за све, али оне у „прљавим чизмама“ не могу да уђу. То је немогуће због самог народа. Не можете пуштати унутра из празне радозналости. Човек који тражи духовно неће гурнути нос ради радозналости тамо где му није место, за њега је то тајна, неприкосновена.
Споразумаштво, потрага за компромисом, страх од сукоба су лоши саветници. Сукоб са светом је у срцу хришћанства: Исус је „дошао да донесе мач“.
Преjемство треба да буде не само у архитектури, протоколу свештеничког одевања, већ и у кодексу понашања, скупу вредности, концептуалним ставовима.
Мистерија је Мистерија. Не можете бацати светиње псима. Тајна не трпи буку, гужву и аплаузе. Чак је и Господ у тајности учинио многа чудеса.
Широко распрострањена слава о чудима ће карактерисати антихришћанство. Чуда у јавности, било каква представа у храму - то је оно чега су се хришћани бојали кроз векове.

митр Антоније П. 

pravlife.org