Kако су пре сто, двеста година, верници живели без психологије?

Антрополози и историчари религије, сви у један глас говоре: древни свет је био дубоко религиозан. Свуда, по свим крајевима земље. Најтачније од психолога је о том писао Карл Густав Јунг, показавшши, да је у ранијим временима психа човека била целовита, захваљујући томе што је у себи садржала две реалности – физичку и метафизичку. Земаљски свет, где постоји смрт, почетак и крај, где се боре добро и зло, и духовни свет, где постоји јасност, целовитост, хармонија и лепота. Управо такав поглед на свет је била норма за човека.

Штавише, за древног човека материјални свет је био другоразредни и реалан само у том степену у ком је у њему била присутна духовна димензија (ако упоредите са данашњом ситуацијом – све је апсолутно супротно!). У религиозности древних људи није било неурозе – осећао се свој на своме, и вера је била природан начин схватања човековог постојања.

Али у XVII веку почиње процес десакрализације. Наступа епоха новог начина схватања света – научног, рационалног, у коме религиозност игра другоразредну улогу. Неки су тврдили да је религиозност ништа више него продукт људског друштва, а уопште не првобитна реалност.

И постепено је човек постао ћелија тог динамичког процеса.

Традиције су почеле да се руше – те традиције које су биле подржаване и на којима се заснивало религиозно сазнање, не изискујући дубље осмишљавање. Као резултат – немамо традиције, нико ником ништа не предаје, и свако ново поколење стоји пред својим сопственим, индивидуалним, уникатним избором, буквално, као да никаква историја не постоји.

Човек више није способан да подржава две реалности – за њега је остао само материјални свет. Чак су и из психологије, науке о души, избацили душу, јер је не можемо измерити, извагати, избројати, „зато се ње нећемо ни дотицати“. Нема начина, средстава, којим би се могло утицати на дубоке душевне процесе. Све се више апелује на мозак, на рацио. Долази до раздвајања човекове психе.

Шта то значи у свакодневном животу? Погледајте на васпитање савремене деце, трпају у њих што је више могуће знања. Са три године су дужни да говоре на енглеском, са пет – да решавају математичке задатке, да напамет рецитују стихове које уопште не разумеју. Таква је тенденција. Ако будете много знали – бићете срећни у животу. Стање душе никог не брине – то је, кажу, лирика.

Савременом свету је потребан човек који може добро да памти, прерађује и репродукује информацију, да буде успешан, конкурентан. Шта тај човек осећа, шта жели, шта га брине, чега се плаши? Све то остаје изван заграда. А шта даље бива са свим тим? Потискује се.

Ми углавном слабо познајемо себе, скоро да не осећамо то што живи дубого у нама. Постоје рационалне ствари које разумемо (око 5-10%), и мноштво тога, што не разумемо – воља, емоције, афекти, трауме (90-95%). Ми смо за десакрализацију платили ценом сужавања сопствене психе. И када је човек са тако раздвојеним сазнањем, оно га носи са собом, без обзира у коју религију.

Са чим се често сусреће човек улазећи у православно пространство? „Не треба ту да стојиш“, „не крстиш се кад треба“, „одећа ти је неприлична“, „за разговорање у цркви ће те снаћи невоље“ итд. Постоје нека правила, оквири, и дужан си да се у њих уклопиш. Никога не занима, да ли су ти они познати ли не. „Дошао су у наш дом, и зато си дужан да знаш правила“.

У цркви је веома много оних који говоре: „Сада ћемо вас ми научити. А ви учите и не постављајте глупа питања“. То је огромним делом повезано са психологијом, а уопште не са хришћанском религијом.

Сећам се случаја који се догодио у цркви код митрополита Антонија Сурожског. Једном, на литургији, Владика је изашао на амвон да одржи проповед и рекао: „Малопре је у храм ушла жена у колицима. Неко од вас јој је дао неку примедбу и она је изашла. И могуће је да се никада више неће вратити. Својом свештеничком влашћу заповедам ономе ко је то учинио, да се до краја живота моли за ту жену и за њено дете“. И ушао је у олтар.

Биле су то веома оштре речи. Али сви знамо колико је владика топлине, доброте и снисходљивости пројављивао према својим чедима, он је имао право на такве речи.

У храму постоје многе ствари које би психолози могли да анализирају. Да вам напоменем шему трансакционе анализе. Код сваког човека као да постоје три ипостаси – родитељ, одрасли, дете. Комуникација међу људима је могућа по строго заданим линијама: Родитељ-дете, дете-родитељ, одрасли-одрасли. У којој се позицији постојано налази свештеник? У позицији родитеља. Људи (не сви, али многи) обраћају му се из позиције детета (оче, узмите на себе одговорност): „Оче благословите! Оче посаветујте, шта да радим? Оче, да ли на лево или на десно?“ Како је то, бити постојано „родитељ“ одраслим људима? Неиздрживо. А ако замислимо на месту свештеника ауторитетног, властног човека, он ће поверовати у то да он решава судбине људи!

А потом, то дете-парохијанин одраста и говори: „А сада ћу ја да будем родитељ! Кога овде треба да поучим? Сада ћемо ми да вас научимо“. понашајући се по тој шеми, човек пролази мимо главног, комуникације „одрасли-одрасли“. То је све и даље ниво психологије, душевни ниво, ту још нема ни речи о духовности.

У неуотичној религиозности нема ни речи о личности, јер личност је избор, слобода, способност да се живи у неодређености. Неуроза на то није способна. Човек, који се одрекао сопственог избора, увек очекује помоћ, очекује промену сопственог живота извана, споља. Његово унутрашње требовање гласи: „Дајте!“

Погледајте унаоколо и видећете да многи људи с таквим мотивом долазе у цркву: „Господе, ја Теби то, а Ти мени – то. Ако не може?! Онда крај!“. И код човека се јавља љутња на Бога, „ја сам се тако трудио, а Он?!“.

Бог покушава да нам дâ тај осећај да нам је опроштено и да нас он воли, а ми не желимо. Навикли смо да живимо у стању узнемирености, страха, напетости, и другачије не умемо.

Стил неурозе задаје наш карактер – он је усмерен или ка себи или ка осуђивању других. То тако функционише, како у Цркви, тако и ван ње. Или су „криви ближњи – кајем се сваке недеље, али ништа се не мења, зато што су ми сви досадили“. Или „ништа се не мења, зато што не могу сам себи да опростим“.

У неурози човек дејствује из логике самооправдавања или самоосуђивања, самокажњавања или кажњавања других. Истинског другог тамо фактички нема. То је основни критеријум. Неуротично „дај“ не види другог човека, као што га не види и неуротична кривица. И, ма како парадоксално звучало, оно не види ни самог себе.

Код неурозе је нарушена оптика погледа на свет и нема сусрета с реалношћу. Уместо ње је то увек нека слика, свеједно да ли страшна или прекрасна – али увек нереална. Све је „сувише“ – сувише црно, сувише бело, ружичасто.

Психолошки проблеми верујућег човека су, у суштини, исти као и код неверујућег, али овде може постојати још и религиозни подтекст. „Како да волим себе – па то је грех?“, „Како да захтевам нешто од других, могу да их увредим?“ Човек се тобоже смирава, тј. понижава, и сваки пут је то нешто накарадно, не у право време, не на правом месту, без животног смисла. Религиозне идеје, исчупане из контекста, човек користи за своје неуротичне циљеве, а да то чак и не схвата.

Задатак овде може да буде прелазак од инфантилне побожности (Бог који кажњава, страх од казни) ка зрелој религиозности (Бог је Отац, сабеседник), прихватање одговорности, савладавање неуротичног осећања кривице, страха од казне, што сакати душу, а не исцељује је. Јер, ако постоји неуротични страх, онда религиозног страха неће бити. Први заглушује други. Очајничко – „Бог ми неће опростити“, може да значи само једно, да човек сам себи не опрашта. Мисли, „Господ ме кажњава“ и „сâм сам крив за све лоше што ми се догађа“, црвеном линијом прелазе кроз цео живот неуротика. Једна моја клијенткиња је сломила руку и сматрала је себе за то кривом, зато што је сама, својим животом „навукла на себе несрећу“. Добро би било да се поред таквог човека нађе неко, ко би рекао: „Не. Ти си просто сломила ногу. И то је све“.

Да би имали страх Божији, потребно је бити сам свој, потребно је бити личност, која је у стању да каже „Господе, ја постојим и ја се бојим – али бојим се да те не увредим својим грехом, бојим се да изгубим љубав према Теби“.

У неуротичној психологији постоји много аутоагресије, тј. агресије, управљене ка самом себи. Када такав човек почне да иде у Цркву, и сусревши се с појмом греха, пиши пропало је. Његово унутрашње неприхватање себе добија „религиозно оправдање“. Он ће се занимати бесконачним самокажњавањем и самокритиком, мислећи да је то пут ка праведности.

Један свештеник се питао: „Зашто је у нашем сазнању грех заклонио љубав?“ Док се човек не разабере са својом психологијом, биће му веома тешко да се пробије ка духовном.

Одрастао, зрео човек на непријатности реагује на следећи начин: „Да, компликовано… Да, успаничио сам се, али сада ћу почети да размишљам, како да се изборим са тим“, и почиње да дејствује. Да, прима ударце, али заједно са њима и навике, опит, мудрост. Када пети пут падаш, није тако страшно и подижеш се знатно брже.

Неуротик говори: „О Боже! Готово је… Ово је крај… Не, само не то!“ Он окреће леђа реалности која му се чини неиздрживом. Оправдава се, рационализује, потискује, штити се – било шта, и ништа не предузима.

Неуроза нас често тера да одрастемо. Човек страда и жели да се ишчупа из кризне ситуације. Није случајно да су сви велики психолози – Ерик Фром, Виктор Франкл… – сматрали да је боље бити неуротик, него адаптиран, који се просто стопио с гомилом и игра по правилима. Њега просто нема. Неуротик – овако-онако, јадно-бедно, али се некако бори за своје „ја“.

Одрастање иде кроз савлађивање себе и животних ситуација. То је борба. Неуроза је заправо – покушај родити се. Адаптација – сагласност не бити.

Човеку који је прошао кроз неурозу, живот не постаје лакши. Постаје компликованији, али зато занимљивији и богатији. Сунце сија и стваралачки живот буја изнутра. Постаје могућа дубока лична вера, у којој изгарају страхови и оно наизглед неиздрживо се показује као подношљиво.

психолог Наталија Инина

poznajsebe.wordpress.com