Обуј моје ципеле и прођи мојим путем...

Обуј моје ципеле и прођи мојим путем...
Дозволите ми да речено илуструјем примером који показује како је један те исти човек виђен из три различите перспективе. Једном су три брата, која су се затекла ноћу у пољу, угледала усамљеног путника.
"Ово је сигурно лопов и пошао је да опљачка некога усред ноћи", помислио је први брат.
"Ово мора да је неки развратник. Пошао је на састанак са неком женом, да би згрешио с њом", одлучио је други брат.
"Без сумње, овај странац путује у суседни град, где се налази велики манастир, како би ујутру уз молитву прославио хришћански празник", мислио је трећи брат.
Кристално је јасно да је сваки од њих мерио путника по сопственој мери (Мт. 7, 2).
Исто се дешава у нашем духовном и свакодневном животу када процењујемо поступке људи који нас окружују и верујемо својим помислима.
Не само у метрополама, већ и у малим градовима често видимо људе пијане, лоше обучене, како просе. Ти људи спустили су се на само дно друштвене лествице – изгубили су посао, заборавила су их сопствена деца, издали их вољени супружници… А има и оних који су на принудном лечењу, имају полицијски досије, живе као скитнице и издржавају дугогодишње затворске казне. Сви они живе на граници очајања, а понекад и самоубиства. Неки од њих прелазе ову страшну црту.
Можемо ли их осудити?
Имамо ли ми право на то?
Намеће се само један одговор:
Не, и још једном не!
Као што су говорили људи који су живели у стара времена, пре него што некоме било шта замерите, обујте његове ципеле, прођите његовим путем, спотакните се о сваки камен на том путу и ​​претрпите све недаће које је он поднео!
Ван сваке сумње, после тога нећемо хтети да осудимо човека који је до пре минут био страшно крив у нашим очима!
Протојереј АНДРЕЈ Овчиников
facebook.com