У породичном животу није главно добијати, већ давати

У породичном животу није главно добијати, већ давати

Наравно, сваки човек би желео да га други воле, да се брину о њему, да га поштују и слушају. Али у породичном животу није главно да тебе неко воли, већ да ти волиш, да поштујеш другог, да научиш да слушаш. У породичном животу није главно добијати, већ давати. Ако се породица гради по овом принципу, она наравно, неће пропасти, већ ће напредовати у љубави. Неки људи то не знају и често мисле да се односи могу уредити на принципима паритета – да се може сачинити уговор у којем ће бити расподељене обавезе породичног живота. Неки сматрају да су могући либерални односи где је све једнако. Неки сматрају да мушкарац треба да буде главни. Међутим, породица није нека спољашња форма. Она се увек заснива на жртви. Ако бар један супружник то схвата породица може да се одржи и да опстане. 

Данас се улоге у породици често мешају. Сад нема проблема који су некад постојали. Има других проблема. Али још једном ћу поновити да породица треба да се заснива на пожртвованости једног и другог. Другостепена ствар је ко ће прати судове, ко ће изводити дете у шетњу и ко ће ићи у продавницу. Не треба инсистирати на поштовању неких спољашњих форми. Уколико желимо да постоји поштовање треба да га заслужимо. Ако желимо да постоји љубав, сами треба да постанемо љубав.

Наравно, постоје правила која ипак треба поштовати. Глава породице обавезно треба да буде мушкарац. Мушкарци данас често деградирају и жене врло често заузимају њихово место. То није добро. Камилица не може постати различак колико год да се труди. Можемо да је обојимо другом бојом или да јој почупамо листиће, али је ипак боље да остане камилица. Шекспирове речи о томе да се снага жене састоји у њеној слабости актуелне су и дан-данас. Међутим, ни мушкарац према жени не треба да примењује грубу силу, не треба да буде диктатор, већ муж који је воли. Било би врло добро да свака православна породица пронађе помоћника. Мислим да то може бити свештеник код којег се супружници заједно исповедају – не психолог, не органи старатељства. Свештеник треба да помаже људима да се навикну једно на друго. Све породице пролазе кроз тежак период кад почињу да се упознају у породичном животу. Пре брака се други човек не може до краја упознати. Као што је певао Висоцки: „Дођеш кући, кад тамо ти седиш.“ Други човек се појављује поред тебе – и то је за цео живот, зато је то толико тешко. Осим тога, страшно је зато што су многи савремени људи врло каприциозни, претерано заштићени и неговани. Често нису спремни на подвиг, нису спремни да слушају, да се жртвују. Због тога се породице распадају.

Васпитавање је уметност, а не наука. Не може се човек васпитавати налик на то како се гаји краставац у леји где је довољно поштовати извесна правила: заливати, ђубрити. Неки родитељи гаје децу у строгости и одрастају добра деца. А дешава се да мама никад не кажњава – само плаче и трпи – и одгаја изванредну децу. И обрнуто. Зато је тешко рећи шта сви треба да раде. У сваком случају су потребне неке посебне радње.

Ако је реч о бујици информација мислим да је данас врло важно да научимо да постимо, не само кад је храна у питању, већ и примање информација. Прљава бујица пуна страсти која се обрушава на човека јесте страшна и он се на њу брзо навикава. Ако родитељи сами не користе мобилне уређаје више него што треба помоћи ће и деци да то избегну. Важно је да више времена проводе са својим дететом: на пример, да играју с њима кућне игре, фудбал, одбојку, да трче с њим, да стварају за њега извесну алтернативу мобилним уређајима. Општење с човеком који се према детету односи с љубављу дете ће веома ценити и мање времена ће проводити на друштвеним мрежама. Осим тога, дете стално треба нечим да се бави.

Тешко да је могуће забранити мобилне уређаје, али треба научити децу да их правилно користе. У току неких дана се могу одузети телефони, малој деци се могу дати телефони с диркама. У сваком конкретном случају треба пронаћи неку варијанту за борбу с тим. И наравно, треба се молити Богу и молити Га за просветљење.

Чини ми се да сви врло мало размишљамо о Христу, да се мало трудимо да Га схватимо, слабо се сећамо Његових речи.

Врло мало верујемо у то да нас Он прати у свим данима нашег живота и мало животно учествујемо у црквеним тајнама. Пре свега говорим о тајни Причешћа. То је веома важно, зато што без Њега ништа не можемо да учинимо. Свест о сопственој беспомоћности и о томе да нешто не умемо није страшна, већ је чак потребна. Страшно је кад човек не тражи помоћ Онога Ко је дошао на земљу да нас спаси, Ко нас воли, Ко је умро за нас, Ко је спреман да нам помогне. Ето, то бих хтео свима нама да пожелим – да се увек сећамо Христа, да учествујемо у Његовим тајнама, да у тешкоћама не очајавамо, већ да се с вером обраћамо Богу.

Епископ орехово-зујевски Пантелејмон (Шатов)

srpska.pravoslavie.ru