"Молитва је као љубав: човек не може да научи другог да се моли, али може да га надахне“

– Оче Максиме, како малом детету објаснити шта је молитва?

– Мој одговор ће зависити од тога у ком простору се налазимо. Ако се ради о школи веронауке у коју је дете дошло да чује шта је молитва, то је једна ситуација. Ако се молимо с дететом код куће, то је друга ситуација.

У православним породицама у којима се људи редовно моле деца у већини случајева ово скоро да не доводе у питање. И родитељи се ограничавају само кратким коментарима, кад се, на пример, дете за време молитве не понаша како треба (што се и из далека не дешава свом децом и апсолутно не увек) и онда морају нешто да му објасне. А ако се породица моли, мало дете аутоматски почиње да учествује у заједничкој молитви.

Понекад му једноставно треба рећи: „Сутра имаш важан задатак, треба да одеш код лекара, хајде да се заједно помолимо да ти Господ помогне.“ Или се породица спрема на пут и сви заједно моле Бога за помоћ и присуство анђела-чувара на путу. Међутим, у принципу није потребно објашњавати детету шта је молитва, као што му се не мора објашњавати шта је храна. Од прилике до прилике му се може објаснити да сутра нема меса или, обрнуто, зашто данас једемо ражњиће. Али то није апстрактно објашњавање појма „храна“ који он већ одлично схвата.

Друго је питање ако дете седи за клупом или за округлим столом у школи веронауке и свештеник или наставник кажу: „Децо, знате да значајан део у животу хришћанина чини молитва – општење с Богом. Она се може обављати у различитим облицима, али кад се наши ум и срце окрећу ка Богу, то се зове молитва.“ Притом се учење молитве ипак одвија у пракси.

– Од ког узраста треба навикавати дете да се моли?

– Од рођења. Или чак од зачећа, јер мајка се моли док носи дете. По мом мишљењу човек не треба да се крије од детета кад се моли. У нашој породици су мала деца једноставно увек присуствовала заједничкој молитви и њихов главни задатак је да не ометају друге да се моле.

Дете се наизглед не моли, али чује како остали читају и певају. Забрањено му је да у тим тренуцима диже буку, да одвлачи другима пажњу. Касније се придружује свима. То је врло индивидуално: једно дете се са две године моли с мамом, а за друго је и у петој рано. Не треба приморавати дете. Треба га приморавати на тишину и дисциплину, а молитва већ зависи од потреба самог малог човека.

– Да ли дете одмах треба да учи да чита по молитвенику за децу или прво треба да их учи напамет?

– У нашој породици се уопште не користи молитвеник за децу. Као помагало у учењу – да. Али породице су различите, код сваке је све различито. Ми у нашој породици не учимо децу да читају, практично све до школе, зато прво памте на слух. Једноставно, ја као и многи педагози сматрам да рано учење знакова није нимало корисно. Уопште апсолутно је непотребно прерано навикавати децу и на слова, бројеве и ноте.

– Да ли родитељи могу да објашњавају смисао молитава или је то посао свештеника?

– Да, чини ми се да то треба радити. Али се по правилу то код куће дешава од прилике до прилике, кад се испостави да нешто треба објаснити. Понекад чак треба обавити посебан разговор.

– Како научити дете на заједничко појање молитава за време правила?

– Сваки хришћанин мора умети да пева молитве „Царју Небесниј“, „Оче наш“, „Взбраној Војеводје“, „Достојно јест“. То је апсолутно обавезно, осим ако дете нема баш нимало слуха (што је веома редак случај). Исто тако сваки хришћани треба да уме да пева тропаре за свих дванаест највећих Господњих и Богородичних празника. Него како? Јер, највећих дванаест празника се по правилу славе по неколико дана. Значи, човек по неколико пута ујутру и увече поје тропар празника код куће, не рачунајући то да га је певао у храму. И тако из године у годину. Једино ако нема баш никакво памћење неће научити текст за три-четири године. Или ако га уопште не занима оно што пева. Зашто у том случају говоримо о томе како научити децу да раде оно што родитеље не занима?

– Шта мислите, да ли родитељи могу да помогну детету да заволи молитву и богослужење? Или је то веома лична ствар?

– Молитва је као љубав. Човек не може да научи другог да се моли, али може да га надахне. Ако се родитељи моле надахнуто и одговорно, код детета се по правилу уопште не постављају питања на ову тему. До одређеног узраста.

А онда само одлучује. Јер Адам је био добар човек, лично је разговарао с Богом. Али је имао два сина – Каина и Авеља који су се потпуно различито одредила према Богу. Почевши од одређеног узраста дете само одређује свој однос према Богу. У томе постоји Промисао Божји о сваком човеку.

Од родитеља се у пубертету захтева и тактичност и деликатност. И ако их испољавају овај период за децу може проћи прилично безболно.

srpska.pravoslavie.ru