Подвиг је средство за обожење

Март 18, 2022 - 15:16

0 112

Подвиг није циљ духовног живота. Подвиг је средство за постизање циља, а то је обожење. Подвизавање је нераскидиво везано са молитвом. Човек који пости и живи у уздржању, најбоље се моли. Пост и молитва су две карике неопходне за подвизавање. Свети Григорије Ниски пост назива темељем сваке врлине. Свети Симеон Нови Богослов каже да постимо због тога да бисмо укротили своје дивље тело и омекшали своје срце.

Телу треба да дамо само оно што му је потребно и ништа преко тога. Треба да поштујемо тело, али не да му се клањамо и да му служимо. Клањање телу је једна врста опасног идолопоклонства нашег времена и његови следбеници су на разне начине несрећни. Робовање страстима никада искреног верника и часног човека не може учинити задовољним. Човек који се налази под влашћу страсти мучи се и страда, бива растрзан немиром и стрепњом.

„Господе Исусе Христе, помилуј ме!” је кратка и једноставна молитва која нам веома помаже у свему. Та молитва је искање милости од Бога. У њој се садржи све. Када творимо Исусову молитву наше срце се радује и испуњава миром и тишином. Ми Исусовом молитвом, у ствари, говоримо: „Господе, недостојан сам да уђеш у нечисти дом мога срца, и немам никаквих врлина... Помилуј ме по великој милости својој и по великој љубави својој! Дај ми времена за покајање, помози ми! Дај ми снаге, учини ме истински добрим и не дај да се суновратим, просветли ме, усрдно ти се молим!”

Подвизавање до обожења није дело на које су позвани само малобројни, одабрани и снажни монаси или свештеници. Подвизавање је правило за целокупну пуноту Цркве. Сви они који жуде за својим спасењем позвани су да се боре. Та борба, међутим, као и мера подвига, варирају и разликују се од човека до човека, зависно од снаге, могућности, услова, околности и склоности верујућег.

Учешће духовног оца у руковођењу подвижника, његових духовних чеда, треба да буде са веома много расуђивања. О сваком вернику он суди посебно и сваки од њих се подвизава другачије у складу са својим могућностима, способностима, ограничењима и издржљивошћу. Духовник се налази поред верника у његовом духовном поправљању и труди се да, у складу са околностима, сачува своје духовно чедо од претеривања, умишљености и прелести (духовне самообмане). Јер би у супротном подвиг постао оруђе убитачно не за његове страсти, него за његове врлине и бацио би га у још већу таму.

Истинска љубав, човекољубље, несебичност, дух жртвовања, богољубивост, све су то плодови подвижничке борбе. Али да би човек имао срце које страда од љубави, требало би да се уздржава, да жртвује нешто, да мало поткреше своје „ја“ [свој егоизам]. Љубав непрестано захтева жртвовање, попуштање, разумевање и поштовање.

Времена се мењају, али се проповед Цркве не мења, јер је истина да најдубља потреба човекове душе остаје увек иста. У овој епохи непокајања Црква ће и даље наставити да говори о покајању; упркос толиком порасту надмености, она ће и даље бити неопходна лука спокојства и смиреноумља.

Старац Мојсије Светогорац

facebook.com