Иван А. Иљин: Путовање као преображај и духовна обнова

„Истинско путовање, оно које мења и претвара, јесте, пре свега, „прелаз у другу раван постојања“ о којој је говорио још Аристотел. Било би безнадежно претпостављати ту „друкчију раван постојања“ у спољашњости, макар овако: „Ја остајем стврднут и окамењен, а ти, шарени спољашњи свете, помучи се да постанеш разнолик и разонодиш ме!“ Мртве кости, ко може да вас оживи? Живот се даје само живоме. Ко не сјајка сам, за њега ни сјаја нема. Само онај ко се сам уме молити, умеће да ослушне и химну природе…

Постоји предивна даљина ка којој сви ми стремимо. Међутим, та даљина није више тако далека: она почиње у нама самима. Ко је нема унутра, неће је наћи ни споља, нека само језди у свом „комфорном аутомобилу“ до судњега дана и нека користи све возове и пароброде света. Ко, међутим, унутар себе поседује ону дивну даљину и ко за њу зна, тај ће је, неизоставно, са собом узети на пут! Свак ко се спрема на туђевање, мора се запитати за дубину сопственог духа…

… путовање постаје промена и преображај, духовна обнова. Открива нам се могућност друкчијег, жеља за иним и пут према иноме. Путовање постаје „повратак у родни дом“, проницање у сопствене, слободне дубине, туђевање, поклоништво; и свет се расцветава пред нама у хиљаду предивних ликова…“

patmos.rs