Проф. др Љубивоје Стојановић: Саможива борба за веру

Проф. др Љубивоје Стојановић: Саможива борба за веру

ОДАВНО је речено да "сит гладном не верује", али у наше време ова изјава почела је да поприма размере трагичног нечовештва. То сведоче коментари појединаца о савременој мигрантској кризи. Они су поставили зидове у себи, што је бесмисленије од бодљикаве жице на државној граници, коју су поставили наше комшије на северу, која све више урушава добре пориве и распаљује евроскептике.

Али оставимо се политике и промишљајмо живот у његовој смисленој пуноћи, посебно ако себе доживљавамо као вернике. Трагедија недоживљене вере већа је од свих трагедија, што не виде верски фанатици који себе воле да зову "борци за веру".

Kоју веру? Веру у Бога или у себе и своју саможивост?

Сигурно је ово друго, јер се такви верници, без обзира на номиналну припадност, опредељују да верују против других, и "својима" ће дати све, а онима изван њиховог табора ускратиће и право на живот. Не виде их у Божијој вечности, што им даје за право да им ускраћују и овоземљаску радост. Чудна су то стања која захтевају дубљу анализу верских вођа у самој заједници и међусобној комуникацији, али и стручних медицинских служби. Ако се таквима препусти врло осетљив терен вере, на коме ће доминирати њихови страхови и мржње, човечанству се не пише добро. Ово питање треба хитно покренути у свим међународним разговорима и договорима. Свако одлагање даје простор екстремистима из свих верских структура да посеју бесмисао и безнађе, што ће довести до несагледивих сукоба. Свему треба приступати одговорно и без једностраности, видеће се да поред опасности која је уочена у самоубилачким нападима постоји и опасност коју заговарају "борци" за веру, уствари нечовекољубиви богоборци који не разумеју ни Бога, јер мрзе све другачије од себе; ни човека, јер ускраћују другом човеку право на различитост.

Последице тога већ се уочавају у одбијању појединаца да помогну људима друге вере под изговором да неће да "хране непријатеље". Незамисливо је да човек "у име вере" одбија да помогне другом човеку. Шта тиме чува? Има ли у таквом стању безосећајности шта за чување, пошто је све истрошено бесмисленим страхом и неповерењем? Ово стање треба јасно означити као антијеванђелско поступање хришћана, који показују апсолутну самовољу и одвојеност од љубави Божије. Христов позив да у сваком човеку виде ближњег и да љубе и непријатеље своје неће да чују и разумеју они који су затворени у себе и своје страхове. Умишљајући да чувају "светињу вере" не виде како и колико обесвећују светињу живота. Прво, зашто би човек друге вере био непријатељ? Друго, зашто поистовећивати поступке појединаца са верским и националним колективитетима којима припадају? Нико не воли да се о њему тако расуђује, али сви под теретом потребе да осуђујемо друге олако поистовећујемо злодело појединаца са њиховим колективитетима.

Неки мисле да се треба заштитити од друге вере, па своје доброчинство сужавају само на истоверне, заборављајући поруку Христову из приче о Милостивом Самарјанину. Он је помогао човеку којем је требала помоћ, не питајући га претходно о вери и нацији. Спасао му је живот. Бесмислено је да онај који је више пута слушао овај јеванђелски одељак и тумачење догађаја у проповеди то не разуме или неће да прихвати. Тако се не чува вера, јер се губи смисао веровања. Тако се губи искрена вера, а доброчинством се изграђује, и то тако што се не очекује ни узвраћање ни похвале. То се доживљава као акт безусловног човекољубља.

Потребно је да свако уклони своје унутрашње зидове и бодљикаве жице које плетемо у неделатном самоправдању. Тада ће се посрамити "чувари" вере и народа увидевши да су гестом ускраћивања највише повредили биће свога народа.

novosti.rs