Стиже нам поново део из Јеванђеља о Христовом ходу по води. И о Петровом покушају да и он хода по води.
О томе како је Петар направио неколико невероватних корака по води, али се уплашио од ветра и таласа, потонуо и почео да се дави. Како је завапио Христу за помоћ, а Он му је пружио руку и извукао га из воде.
Не може човек а да се овде не сети и оне веселе приче о три монаха који су живели на удаљеном острву. па кад им је дошао владика у посети испоставило се да немају појма о теологији. Чак ни молитве не знају како треба. Владика се непријатно изненадио, мало их грдио, па их је научио како да правилно изговарају Оченаш, укрцао се на бродић и наставио свој обилазак епархије. А онда су запрепашћени владика и они који су путовали са њим видели како за бродом по води трче она тројица и вичу за владиком да им понови како иде Оченаш, пошто су већ успели да забораве...
Благо њима невинима као деца, помислимо. Шта ће њима знање.
Знање често уме да нам отежа долажење до вере. Вера је заснована на поверењу и отворености, а знање тежи аутономији и обично ограничава поверење. Склоно је провери, сумњи, критици.
Тешко је доћи до оног вишег знања које је утемељено на вери а не на провери.
На вери да је Христос највиша Истина од које долази свака друга истина. А истина је оно што је увек исто. Једино увек исто је Бог.
Навикнути да се боримо за опстанак у свету тешко нам је да се у потпуности препустимо Богу, да сва знања која смо стицали подредимо познању Бога.
Па и Петар једноставна душа, без школског образовања, не може да се одрекне знања о природи која је стекао годинама рибарећи на Галилејском језеру. Та знања су му помагала да преживи. Кад се укључи страх који нам иначе помаже да преживимо, опстанемо, Петар заборавља да хода по води захваљујући безрезервном поверењу у Христа који га је позвао. Знање му указује на опасност. И невидљива нит којом га је Христос приводио себи, пуца. Петар остаје сам пред природним силама, тоне.
Знање се показало као тачно. Не може се ходати по води.
А онда Петар, с пуним поверењем завапи Христу да га спасе. Тачно је знање да човек не може да игнорише природне законе, али Петар поседује и знање које долази од вере. Да је Бог изнад природних закона. Да ће му помоћи кад треба.
Неће Петар после овога искушавати Бога. Али у њему се развија ново знање. Познавање Бога у вери, поверењу. Немамо ми моћ, али Бог је има.
И кад то ново знање поново уступи пред страхом, када Христа ухвате мучитељи, Петар ће се поколебати у вери. Али ће се одмах и покајати. Поколебаће се и у знању. Прихватити своја ограничења.
А кад затим сретне васкрслог Христа његово знање и вера ће се срести на начин који ће направити темељ Цркве. Отворене вечности и за створена бића.
Углавном смо сви ми у Цркви разапети између недовољно знања и недовољно вере. И то нас жуља.
Неки помисле да им знање и не треба, да им је вера довољна. Неки помисле да без знања и нема праве вере. Уосталом и способност учења је од Бога.
Пут је једноставан. Не одустајати од знања, али упорно избегавати аутономију на коју нас знање често позива, прилазити Богу, тражити га у људима око себе, пратити Његов траг у свему створеном, сретати се са њим у заједничкој молитви и причешћу Његовим Телом и Крвљу. С поверењем у заповести које нам је Он оставио.
Упорно. Без обзира на сумње које доноси знање. Кад се прође кроз сумње које доноси аутономно знање, вера постаје јача. Не слабија. Наравно, ако смо и у кризи спремни као Петар да из срца завапимо: "Господе, спаси ме!"
Овако или онако, Он ће нас спасти. Како ће и када то бити, не знамо, нити можемо знати. Бог зна.
facebook.com/o.nenad.ilic