Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се

У Јеванђељу је речено: Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога (Мт. 6, 34). Ове Спаситељеве речи се могу схватити буквално, али их обавезно морамо правилно протумачити. Нигде у Светом Писму не можемо да нађемо одобравање нерада. Многима од нас је још из детињства позната изрека: „Ко не ради, да не једе“, која, ма колико да је то чудно, јер је у совјетска времена била широко распрострањена, дословно представља цитат из посланице светог апостола Павла солуњанима: „Ако неко неће да ради, нека и не једе„ (Сол. 3, 10). Ван сваке је сумње да би се апостол Павле тешко одлучио на то да ма на који начин противречи речима Христа Спаситеља. И више од тога, читаво Свето Писмо нам говори о томе да је од човека потребан труд – и телесни и духовни. Уколико се вратимо на сами почетак Светог Писма, на књигу Постања, видећемо да је човек добио заповест да у зноју свога лица једе свој хлеб, односно да се труди својим рукама, да се умара и да на тај начин задобија себи потребну храну.

Стога речи „Не брините се, дакле, за сутра“, нису позив на нерад. Шта уопште означава „бринути се“, у овом контексту? Преко сваке мере мислити о томе, хоћемо ли имати сутра шта да једемо, пијемо, шта да обучемо. Мислити треба на другачији начин: Ја једноставно данас треба да учиним све што од мене зависи, да бих сутра имао све ово. Треба да у својим потребама будем скроман, брижан, треба да радим усрдно, али уз то да избегавам страх, немир, унутрашњу сујету, која се појављује код човека који не верује Богу и Његовом Промислу о себи. Овај се страх на крају крајева јавља и код људи који већ имају све што им је неопходно, али са великим сумњама и неспокојством очекују сутрашњи дан. Овај страх, без икаквог реалног разлога почиње да изједа човека изнутра.

Није тако тешко одредити границу између здраве бриге и сујете. Све што је здраво носи конструктивни карактер. Када човек прорачуна своје снаге, средства, промисли о свим околностима, и не узнемирава се због овога, већ се, напротив осећа још спокојније и сигурније, онда се то може назвати здравом, нормалном, бригом. При томе, уколико је човек верујући, онда он схвата да се његови планови могу и кориговати у сагласности са вољом Божјом. Што значи: нека и буде тако, јер ће се на крају све окренути на корист. Када се, пак, човек непрестано налази у овим мислима, у бригама, када га овај страх мучи и приморава да користи средства за смирење, онда је човек свакако већ преступио границу здравог односа.

игуман Нектарије (Морозов)

manastirpodmaine.org