Смисао великопосне молитве

У току Свете четрдесетнице, Часног и великог поста, у храму и кући молимо се Богу, поред осталих и молитвом светог Јефрема Сирина која гласи :

Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми.
Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слузи твоме. 
О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

Овом кратком молитвом се у потпуности изражава смисао Великог поста. 

Шта је дух лењости ? То није стање физичког нерада, већ стање духовне обамрлости, опуштености и опустошености. Темпо живота је такав, да нам стално недостаје времена. А живот пролази. Не смемо ни да се упитамо ста је циљ и смисао таквог живота. Зато се и молимо за избављење од пустоши, бесмислености, опустошености душе. 
У молитви се даље моли заштита од унинија и властољубља. 

Шта значи реч униније. А. Шмеман каже: "Свако је од нас, без сумње, искусио ту чудну малаксалост душе, ту необјашњиву тугу која се неочекивано јави у души и собом прогута све око себе, те нам сунчан дан постаје сумрачан, празан и бесмислен. ...Осећамо да нам "малаксава биће "... Душом овладава неки чудан сумрак. То је налет унинија. Бранимо се свакојако од таквог стања, гушимо га у себи, а оно ћути, вреба из прикрајка и чека погодан час." Kад молимо за избављење од унинија, то није плод беспомоћности и страха, већ је израз свега што је човека достојно; спремности да се таквом стању погледа у очи и од Бога тражи снага да се савлада. 

Властољубље не означава само жељу за политичком влашћу, већ подређивање свих и свега себи. То је мишљење да су сви ту ради "мене", "моје користи", "мојих интереса", односно, одређеног човека, појединца, као највише и јединствене вредности, више од свих других.

Зашто се молимо да не западнемо у празнословље? Питамо се шта је ту тако страшно, па сви ми брбљамо, ћаскамо, понекад псујемо. Али у Јеванђељу стоји: "А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју кажу људи дати одговор у дан Суда" (Мт12,36). Нису речи наивне и безопасне. Речима се исказује добро, лепота и мудрост, али се речима све то и руши. Затроване речи потичу из затроване душе, а како се реч шири, тако се и отров распростире. "Данашње време глобалне комуникације је време празнословља, које нас отупљује, улива туђе идеје и мишљења и присиљава нас да мислимо да су то наше сопствене мисли и ставови." (А.С.) За хришћанство је дар речи - божански дар. Јер је човек словесно (свесно) биће, које се управо својом словесношћу разликује од бесловесних животиња. И сам Бог се назива Логосом, односно Словом, Речју. "У почетку беше Логос и Логос беше у Бога и Логос беше Бог" (Јн1,1). Због велике и творачке силе речи, хришћанство се ужасава празне речи, празнословља. Има ли икога ко не би све дао да некада није изговорио нешто. Али изречена реч се не може поништити. Зато се Великопосном молитвом св. Јефрема Сирина и моли: "Не дај ми духа лењости, унинија, властољубља и празнословља". Очишћењем душе се обнављају и речи, а тако се обнавља и сав живот човеков. Не треба се дакле трудити и говорити високоумним фразама, јер је то исто празнословље, већ треба говорити мерећи сваку реч мером правде, истине и добра. 

У Великопосној молитви св. Јефрема Сирина, молимо се Богу најпре да нас избави, односно, да нам не да дух лењости, унинија, властољубља и празнословља.

А шта молимо да нам Бог да? 

Духа целомудрености, трпљења и љубави.

Целомудреност је дивна стара, скоро сасвим изгубљена реч, чији смо смисао заборавили. Данас се појам целомудрености употребљава само кад се мисли на телесну чистоту, насупрот разврату и разузданости. Али то је тек један делић њеног значења. Она је састављена од два појма: целовитост и мудрост. "Том речју је изражено хришћанско схватање и оглед добра, односно доброг, праведног и истинитог живота као целовитости личности и отуда као мудрости. Целовитост је оно што је супротно злу које је увек распад, раздвајање, цепање и разарање првобитне целовитости и отуда удаљавање од мудрости ... Зато дух јесте управо та целовитост која собом обухвата сав живот, тај повратак животу као целовитости, та радост поново пронађене целовитости, тј. мира и хармоније душе, ума, срца и тела - радост мудрости, радост целомудрености."(А.Шмеман) 

Смиреноумље није понизно смирење, појам који савременом човеку може зазвучати као нешто што упућује на ропску покорност. Хришћанско смиреноумље је укорењено у осећање бескрајне дубине живота, односно, богопознања. Људи имају сталну потребу за самохвалисањем, истицањем сопствених вредности, за гордошћу. Наш живот је ограничен општим егоизмом, себичношћу, заслепљеношћу спољашњим сјајем, или силом и моћи. " Тај дух самохвалисања од врха до дна прожима не само политички и државни, већ лични, професионални и друштвени живот. Људима истинског добра, истинске мудрости и истинског живота гордост уопште није потребна"(А.Ш.), јер немају потребу да се иза речи или ласкања скривају, и зато су они смирени. Христос је говорио:"Научите се од мене, јер ја сам смирен срцем". Тако се у целовитости открива истинска мудрост - целомудреност, а из смирења просијава прави однос према себи и свету - смиреноумље. 

Следећи део молитве говори о духу дуготрпљења. И питамо се: докле и чему трпљење? У чему је ту врлина? Зато тако нешто тражимо? 
Оваквим питањима неосетно прелазимо на другу страну, која хришћанству највише замера и окривљује га баш због учења о трпљењу. Ако је добро само тамо негде, чему овде уопште живети? Пасивним односом се људи мире са злом и свакодневним неправдама, кажу они. А греше. Потпуно погрешно мисле они који тако говоре. У хришћанској вери се под дуготрпљењем подразумева права вера, поверење, љубав. Дуготрпљење је потпуно супротно пасивном трпљењу, оном стању када се човек потпуно предаје и одустаје од свега, оправдавајући то речима:Ништа ми друго није преостало него да трпим. Протојереј А. Шмеман то овако објашњава:" Дуготрпљење је, пре свега, сам Бог у нама који није дигао руке од нас. У основи хришћанског дуготрпљења не налази се пасивна равнодушност према злу, већ - ма како то чудно звучало - управо крајње активно осећање поверења у човека".

 Без обзира колико човек пада и непрестано издаје оно најбоље у себи,хришћанство нас учи да верујемо да зло није човекова суштина. Вера да човек може устати из блата у које је пао, и да се може вратити својој боголикој суштини, је вера у силу и победу добра у човеку. Дуготрпљење долази из љубави и дубоке вере да је добро јаче од зла, љубав од мрзње, а живот од смрти. Значи, смисао дуготрпљења је молитва да не посустанемо у вери и да се никада не препуштамо осећању да нас се ништа не тиче и да равнодушно гледамо на себе и свет око нас. 

Последњи дар за који се молимо је дар духа љубави. Све молитве у основи имају управо тражење љубави. "Kада се молимо Богу да нас ослободи од лењости, унинија, властољубља и празнословља, ми Му се уствари молимо да нас ослободи од свега онога сто преставља препреку љубави, што не допушта љубави да уђе у наше срце? 
Целомудреност, смиреноумље и дуготрпљење представљају основу и корен за разрастање љубави. Јер није љубав само дар Божји, већ је љубав сам Бог који улази у наше срце.Љубав је скривени покретач нашег живота и његов циљ. Све што живи, живи љубављу, све је ка њој усмерено и ми љубављу долазимо до познања да наш Бог јесте љубав".(А.Ш.) 
Молитва коју сам механички изговарао, не схватајући смисао и суштину, просијала је кроз тумачења старих, дивних речи молитве, које у себи чувају сву лепоту и пуноћу вере. Kао што испод патине, прљавштине и наслага времена увек просијава, не рђајући никад, топли сјај чистог злата.

manastir.se