Молитва руши стереотипе и баријере

Молитва представља најдубљу пројаву вјере, наде и љубави према Богу, према ближњима па, у хришћанској умјерености, и према себи. Свети Оци већ двије хиљаде година говоре о молитви. Црква дише молитвом. Па опет, све то даје само блиједу слику о томе гдје су границе молитве. Ако бисмо рекли да је молитва тајна – као што је све у Цркви једна велика тајна, Тајна Христа, Тајна Бога који је постао човјек – ни најмање не бисмо погријешили. Само, та тајна има један особит карактер. Она није тајна која остаје тајна или тајна која се колeктивно открива. Сваки човjек у своме животу, у складу са околностм које га окружују, доживљава и проживљава моливу на један посебан и увијек оригиналан начин.

Молитва је причешће живота, говори св. Игњатије Брјанчанинов. Живот и молитва у хришћанском благодатно-подвижничком поимању увијек иду једно уз друго. Молитва има своју форму; имамо Јутарње молитве, Вечерње, молитве за разне потребе, молитве упућене Богородици, светим. Имамо Исусову молитву. И као врхунац Литургију – молитву благодарења и причешћивања самим Христом. Дакле, постоје разне молитве, настале као плод оваплоћавања јеванђељских идеала у свакодневном животу. Молитва је живот и само у молитви и са молитвом можемо имати живот у изобиљу.

Сваки хришћанин би, по благослову свога духовника, требао да има молитвено правило. Молитвено правило су молитве које говоримо ујутру када устанемо, увече пред спавање или у току дана. Оно нам помаже да побиједимо искушења, да постанемо бољи људи, да побиједимо гријех. Лично молитвено правило уводи човјека у Литургију гдје, причешћујући се Тијелом и Крвљу Христа Господа, постаје дијете Божије. Ипак, у молитви треба бити и оригиналан. Често рутинско понављање молитава води ка формализму (што не значи да треба оставити молитвено правило), који молитву претвара у просто понављање лијепих ријечи. Молитва је разговор човјека и Бога и као таквој јој треба приступати. Без устручавања, у молитви, треба рећи Богу шта носимо на срцу. Заблагодарити Богу за сва добра која нам је дао: за живот, за породицу, за нови дан. Али му исто тако треба отворено рећи и за сумње и невјеру које прате сваког хришћанина: Господе, помози ми! Грешан сам, комликован, често сујетан и горд, оптерећен и данашњим даном, и сутрашњим. Нисам сигуран да си толико присутан у моме животу; вјера моја није толико јака и пада пред искушењима. Али, ипак, ја сам дијете твоје и упркос свој мојој грешности и палости, па и невјери, стојим пред Тобом и молим се. Ту сам и не одступам! Када се теко обратимо Богу, не као некој сили, него као живој личности која стоји пред нама, тада Бог заиста помаже и молитва даје плод.

Тајна није у самој сили молитве коју човјек говори ујутру, увече или у току дана. Тајна молитве је у објекту њеног поклоњења. У једном тренутку, упркос свим животним валовима, у тренутку молитве све престаје да постоји. Нестају бриге, стрепње, стресови, страх и остаје човјек – остајем ја, остајете ви, лицем у лице са Богом, са Христом. Он стоји преда мном, гледајући ме у свој мојој грешности и маловјерности, не одступајући ни корака. Христос у моливи постаје дио моје свакодневице. Моја брига постаје Његова, мој проблем Његов проблем и све стрепње и страхове замјењује нада и радост. Молитва руши све стереотипе и баријере између човјека и Бога, тако да у вријеме молитве, у нашим домовима, собама, келијама – земља постаје небо, а душа човјекова сам дом Божији.

Живот који живимо врло је компликован. Сваког дана, сваког тренутка, сви ми, сваки човјек трпи огроман стрес: у породици, на послу, у школу, на улици; од пријатеља и ближњих, од непријатеља и оних који нас мрзе. Сав тај стрес и мука пријети да уништи човјека на два начина. Прва опасност је она које се пројављује у односу према другоме. Уколико се стрес на правилан начин не апсорбује пријети да се преобрази у агресију која смета нашем односу према ближњима. Ту долазе до изражаја свађе, конфликти који опет воде ка мржњи и на крају уништавају човјека у нама. Не заборавимо ријечи Патријарха Павла: „Будимо људи!“ Друга опасност је она која се тиче лично нас и нашег здравља. Стрес води ка појави психо-физичких (психо-соматских) болести као што је канцер, проблеми са штитном жлијездом, кардио-васкуларне болести итд. Да се све то не би десило потребно је сав тај стрес избацити из себе, а да при том не будем повријеђен ни ја ни људи око мене. Молитва ослобађа човјека од стреса. Уколико је молитва стална, редовна, даје човјеку осјећање спокоја и мира, полако откривајући Христа који стоји пред нама одузимајући и узимајући на себе све наше бриге и стресове. Просвећујући разум човјека, а молитва то чини, открива нам нове димензије у животу. Врло често искушења са којима се суочавамо имају своје моментално или скоро рјешење. Тајна је у томе што Бог не допушта ђаволу да мучи човјека преко његових сила и могућности, уводећи га у искушење које не може побиједити. Сва искушења са којима се суочавамо таква су да их можемо превазићи. Проблем је обично у томе што бирамо погрешан пут. Молитвом просвећен ум зна како да се постави према проблему, па човјек из искушења излази као побједник носећи плод борбе, који прати побједу над искушењем. Уколико се молимо, да је сав свијет против нас, побиједићемо. Побиједићемо не због силе молитве, него због Христа који молитвом војује за сваког од нас.

Свакако да живот постоји са или без молитве. Без молитве, он иде својим током за свакога од нас, испуњавјући нашу свакодневицу новим садржајима, често врло непријатним и компликованим, понекад и катастрофалним, тако да, када све саберемо и одузмемо, наш живот се прије може назвати животарењем него пуноцјеним животом. Са молитвом прича је сасвим друга. Искушења су опет присутна, свакако. Међутим, сав тај животни кошмар и стрес који се перманентно таложи унутар човјековог бића, постаје благи јарам (Мт. 11,30), врло подношљив, а често и тако радосно доживљаван и очекиван.

Игуман Георгије (Станковић)

opstinasokolac.net