Верујем

Децембар 8, 2024 - 22:47

0 41

На шта мислимо када кажемо верујем? Ова реч је постала толико слаба. Чешће реч веровати значи да прихватамо тврдњу на поверење, па опет са извесним оклевањем, са одређеним степеном неизвесности: Верујем да ће доћи, верујем да је у праву… Колико је другачија ова перцепција веровање од вере Аврамове или од вере коју Син Божији, поставши Син човечији, приказује човечанству. Дозволите нам да се задржимо за тренутак на Авраму кога у Старом Завету називају оцем свих верних.

Провера његове вере је наступила недвосмислено и може нам послужити као наравоученије. Бог му је у старости обећао да ће добити сина и син се родио, растао је, а Господ је обећао да ће то дете бити први човек од непрегледног човечанства, неизмерног као зрнаца песка на обали, колико је звезда на небу. И одједном, дете је већ одрасло, и таман када су све наде изгледале да ће се испунити у њему, када је уследила радост ишчекивања, Господ је рекао реч: „Узми ово дете, Авраме, одведи га на високу планину и принеси Мени на дар жртву у крви“. А у овом случају се Божије искушавање не састоји у чињеници да је Аврам послушао јер је препознао глас Господа који му је наредио да напусти земљу и да оде у места које му је Господ открио – искушење је још јаче. Да ли ће веровати Божјем обећању или у Божју реч? Обећање би могло да се погрешно схвати, обећање би могло да се испуни на другачији начин. Он није знао. Само је засигурно знао да му се Господ поново обратио, а Аврам је имао поверење у Господа више него што је имао поверења у обећање које му је Господ дао. Оставио је Господу да пронађе решење за проблем који је њему самом био нерешив. И Господ је нашао решење.

Међутим, Бог не ставља на проверу на овај начин никога од нас. Па ипак, често нисмо спремни да прихватимо Божју реч која је упућена нама, зато што сматрамо да се Бог нама не обраћа на тај начин. Ми кажемо да мора бити да су његове речи погрешно пренесене, и стога треба да укључимо своју памет да донесемо свој суд. Резултат тога је да ми Божју реч подвргавамо свом људском суду, а не препуштамо наш, људски суд Божијој мудрости. А опет знамо да су речи Пророка Исаије истините у свим вековима, речи које је Бог њему рекао: „Моји путеви нису ваши путеви, моје мисли нису ваше мисли. Моји путеви су толико далеко изнад ваших, јер су моје мисли изнад ваших мисли. И тако се овде суочавамо са Аврамовом мудрошћу, његовим безрезервним, потпуним поверењем у Бога што је у потпуности другачије од нашег става. Да ли смо спремни да прихватимо оно што је Павле назвао „лудост проповеди“, проповед о томе куда треба ићи и како се понашати у овом палом, деформисаном свету који изгледа не уме да реши своје проблеме? Да ли смо спремни да будемо јуродиви Христа ради, сећајући се да је Божија лудост мудрија од памети људске и мудрости људске? Ово се односи на све наше начине на које вјерујемо или не верујемо у Јеванђеље како га је прогласила првобитна хришћанска заједница. То се односи и на нашу спремност да живимо према Јеванђељу, да идемо правим путем у искривљеном свету, да живимо на начин који је саблазан или лудост. Да ли смо спремни на то ? …

Знате, вера према XI поглављу Посланице Јеврејима је извесност у погледу невидљивих ствари. Видети лик Божији у ближњем, је чин вере која нас претвара у Христове ученике, зато што је он у свакоме – у блудници, грешној жени, скупљачу пореза, у Захеју и Матеју- видео могућност спасења. Један од разлога зашто је наш свет тако хладан и мрачан, толико болан је што мали број људи верују једни у друге. Ми се један према другом односимо као да смо неке драгоцене слике које је оштетио зуб времена, влага, околности, глупост, и концентришемо се само на штету – слика је исечена, искасапљена, ружна, она је готово уништена. То ми видимо. А Бог гледа и види оно што је преостало од врхунске лепоте Његовог лика и воли човека …

Дакле, када говоримо о вери и веровању, морамо научити да верујемо тако како су веровали први Хришћани. Узмимо за пример Св. Варнаву. Јавили су му да је Савле, прогонитељ Хришћана, изгубио вид услед једног виђења и сви су му вероватно говорили: „Не иди код њега, знаш да је хтео да уништи све што смо до сада постигли. Он је христомрзац.“ Варнава је веровао у њега, отишао је да га види као Савла, назвао га је братом својим, а не Каином, већ братом у Христу, а вратио вид Павлу и дао му да позна Христа и послао га на његово славно мисионарско путешествије. Он је веровао у њега зато што је Бог први у њега поверовао …
Значи ми сами би требало да људима око нас будемо прилика за такву врсту вере. Људи би требало да нас упознају, виде у нама љубав коју смо ми пронашли у Христу. Други би у нама требало да виде саосећање, требало би у нама да виде да верујемо у њих чак и када све говори супротно. А онда би кроз нас такође могли да поверују у Бога, а кроз Бога у човечанство, и у живот. Тада би и они попут Томе рекли: „Господ мој и Бог мој!“ и више не би сумњали. Дакле, вера је чин херојског поверења, вера је чин верности Божјој речи и Божјој личности, вера је такође поуздање у Бога које се рађа из таквог искуства. Узмимо да прочитамо у Јеванђељу одељке у којима се крије вера и запитајмо се како су ти људи и жене пронашли тај степен поверења у Бога. Открићемо да и ми имамо довољно доказа да верујемо; само замишљамо да је вера нешто тако необично, да је то стање светих. Не, то је стање нормалних, обичних, грешних људи, који своје поверење поклањају Богу, повинују се и потом схватају да нису луди зато што су тако поступили у свом животу.

Митрополит Антоније Сурошки