Тајна понизности

За разлику од деце која стално говоре о себи, одрасли су у стању да изгледају скромно кроз научене манире. Али све је то често само спољашње, док је наше срце заузето сопственим егом.

Мала деца су спонтанија. Кажу шта осећају. А у основној школи увек пишу: „Ја, ја... Ја, мама и тата отишли ​​смо да се одморимо. Ја имам …..! А учитељ исправља њихове саставе црвеном оловком: „Немојте стално писати „ја, ја...“

С друге стране, мајке и очеви, сигурни да је њихово дете најбоље, често говоре: "Мој син (или ћерка) је најбољи!" Верују да је њихово дете најспособније у учионици и у сали, а ако се дете бави музиком, сигурно ће рећи: „Учитељица клавира је приметила да је моја ћерка најбоља!

Сви родитељи тако говоре. Од детињства инспиришу своје дете да је најбоље, јер ако ниси најбољи, онда лако можеш постати најгори! Тако се негује наша себичност.

Само у једном случају можемо (и треба) да се сетимо свог „ја“ – када кривимо себе. Тада можемо рећи: „Да, крив сам. Ја сам згрешио, направио сам грешку, учинио сам то својом вољом!“ Али, нажалост, то је случај када не кажемо „ја“. Човек стално размишља о свом „ја“, јер га је ставио у центар свог живота.

Али на овај начин смо далеко од Истине! Господ нас учи да човек, чак и ако испуњава све Његове заповести, ипак мора да говори о себи као о недостојном слуги Божијем. И често почињемо да себе сматрамо великим и важним људима на самом почетку духовног пута, када још ништа није урађено.

Понизност није туга, није меланхолија. Неки схватају понизност на овај начин – да је то нека врста депресије, када се човек осећа слабим, увређеним, болесним интровертом. Ово није истина. Понизност је бити у Истини. То значи да човек зна ко је, зна своје место у овом свету, препознаје своју слабост и захваљује Богу на свим благодатима које му даје, упркос његовим слабостима. Понизност значи живети у Истини а не у обмани коју савремени живот ствара око нас.

Понизност је када човек прихвата срамоту са радошћу, навирујуће туге и тешкоће - раширених руку, са мишљу да се на тај начин душа лечи од греха и болести. Када дођу тешкоће и када смо приморани да се понизимо, треба да се сетимо овога – да Бог чисти нашу душу од прошлих или садашњих грехова, или да нас штити од онога што се може догодити у будућности.

Понизност је дело, а не реч. Речи су слатке. Душа се може дирнути и дотакнути речима, речи дају осећај сласти. А ствар понизности има веома горак и заједљив укус. Слушати о понизности је слатко, а чинити то је горко.

Када први пут кренемо на пут смирења, прво искушење које нам долази је сујета. Чим пожелиш да будеш понизан, у твојој глави одмах почињу да се појављују уображене мисли. Шта је сујета? То је када човек учини добро дело, и потајно почиње да се тиме поноси.

Ово је искушење са којим ћемо се увек суочити када чинимо добро дело.

Понизност подразумева жељу за учењем. Када човек има понизност, не каже: „Све знам!“. Он поставља питања - својој супрузи, супругу, чак и свом  детету.

На Атосу има игумана који су млађи од многих монаха у манастиру. И такав игуман, упркос свом чину, одлази код старешина и пита их за савет како би се унизио, а не поступао по свом нахођењу.

Немојмо рећи: „Све знам! Не говори ми шта да радим!" На крају крајева, овај став се преноси на све чланове породице, на све око себе.

Међутим, постоје тренуци када хришћанин има право да буде огорчен због онога што се догодило и тако демонстрира „себичност“ без штете по душу. Који су то случајеви? Када је потребно да се заузмемо за веру православну, не само да можемо, него морамо бити категорични и строги. И то неће бити себичност, већ исповедање вере.

Скроман човек лако исправља своје грешке и лако му је помоћи.

Да ли сте себи поставили ово питање – зашто нас исповест не мења. Нажалост, то видим и код себе, и код других људи. Идемо на исповест, али после ње не напредујемо много – барем не толико да кажемо: „Пуно сам се променио у последњих пет година.“ Зашто се не променимо? Јер немамо понизности.

Егоиста не дозвољава никоме да га контролише, али га, ипак, контролишу сопствене страсти. И он не може да прими вођство и образовање из руку Цркве.

Уместо да гледа у себе, егоиста гледа у друге.

арх. Андреј (Конанос)

pravlife.org