Очишћење срца

Читав живот  наш врти се око духовног закона. То је разлог зашто смо се повукли из света и одрекли породичног живота, који сам по себи није нешто грешно. Ми смо напустили све како да бисмо своју љубав према Господу изразили на јединствен начин, на тај начин што прецизно испуњавамо Његову прву заповест. Пошто нас је Господ призвао, ми смо кренули за Њим како бисмо испунили ову заповест. Повукли смо се из друштва и одрекли се да имамо своју породицу да бисмо кренули истинитим, односно несметаним путем бављења својом нутрином, те да бисмо пажњу окренули ка смислу ствари.
На овај начин, жеља нам је да успемо да однесемо победу над грехом, не само у пракси, већ и да га елиминишемо чим се појави. То не значи пуко нечињење греха у пракси, већ и негирање сваке умне повезаности са њим. На овај начин смо у могућности да достигнемо блаженство Господње: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“ (Матеј 5,). Исус наш нам је такође рекао да „човека не прља то што улази споља у срце“. Човека прља оно што излази из дубине његовог срца „Из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хула“ (Матеј 15, 19).  Све ово преплављују срце и излива се из њега, и придодаје се општераширеном злу.

Самим тим је слобода човекове личности онеоблагодаћена; некада благородна, створена „по обличју Божијем“ постала је зла и искварена. Пошто смо и ми такође део овог болесног стања, због тога смо се повукли из света. Када говоримо о „свету“ не мислимо на „људе“. „Свет“ је цео систем бившег ја, који према Павлу подразумева „страсти и жеље“. Према Еванђелисти Јовану „Свет“ је ‘пожуда тела и пожуда очију“, лудост и уопштено говорећи „таштина (празна слава).
Сада, ту смо и усредсређујемо нашу пажњу како да постигнемо чистоту срца, јер је то једини начин да видимо Бога, онолико колико је сваком човеку могуће да искуси опажање Господа. Питање очекиваног, човековог поновног рођења нема везе са преношењем човека у некакво блажено стање. Блажена стања заговарају страна учења. Након (Другог) Доласка Речи Божије, човек неће бити пребачен у некакво блажено место, нити ће се вратити у бољи живот након живота у изгнанству. Наша Црква не верује у такве ствари; то су прелестне идеје. Испражњење Речи Божије, обожење се пренело на људску природу. Стога, ако човек почне да се покорава Божијој вољи још у овом животу, он ће као личност бити пренет ради сједињења са Господом кроз Благодат. Баш као што усвојени син има сва удела у свему што његов отац поседује, његово име и личност, слично томе, иако у извесном смислу нисмо рођени од Господа, стекли смо исти статус као и природно рођено дете, јер нас је Господ усиновио.

У нашој вери то називамо Теантрописмос (Бого-човечанство). Управо је Богочовечанство довело Божије Слово на земљу. Како је Сам рекао: „Као што си ти, Оче, у мени и ја у теби, да и они буду у нама, тако да свет верује да си ме ти послао. Слава коју си ми дао, ја је дајем њима“ (Јован 17, 21-22), као и „желим да и они буду са мном где сам ја, да виде моју славу“ (Јован 17, 24) и на другом месту „ви сте пријатељи моји ако чините тако како вам заповедам. Више вас не називам слугама“ (Јован 15, 14). Када су га ученици питали како да се моле директно Оцу, Он им је рекао: „Оче наш, који си на небесима …“ (Матеј 6, 9).
Међутим, ако желимо да све ово постигнемо и уђемо у загрљај усиновљења, морамо бити пажљиви не само да избегавамо грех, већ и да грех искључимо из ума, чиме ударамо у сам корен огреховљености. Чим се наше срце очисти од дејства разноликих страсти, које улазе у састав нашег некадашњег ја, Дух Свети улази у нас и ту себи проналази станиште. Обратимо пажњу како то Исус формулише: „Ако ме неко воли, држаће моју реч, и Отац мој ће га заволети, а ми ћемо му доћи и настанићемо се у њему (Јован 14, 23). Он каже „начинићемо себи дом“. Он не каже „ми ћемо доћи у посету“ као кад обично идемо некоме у посету, већ каже „доћићемо и настанићемо се“. Управо то је Богочовечанство.

Ослобођење од греха није тренутан, већ постепен процес, који подсећа на одрастање. Нашом упорношћу, очишћење срца се постиже полако и необјашњиво уз помоћ Благодати. Прво се чисти ум и он се просветљује, а потом препознаје суштину мисли и престаје да буде обманут. Након што почне са правилном употребом мисли и тачним придржавањем заповестима, срце се чисти. Тада Божија Благодат улази и борави трајно, а човека претвара у истинског богоносца (θεοφορος).
Богоносац је још за живота прешао из „смрти у живот“. То је светост. Никакви природни закони на таквог човека немају утицај. Он непрестано општи са Божанском Благодаћу и улази у стање које је „ван природе“, и задобија дар проницљивости или пророштва. Он се не боји ни болести ни опасности, будући да је заштићен Божијом Благодаћу, пошто је пренесен у стање усиновљења. Када дође време да напусти овај свет, он ће задобити трофеје обећане му од нашег Исуса.
Чак и у овим данима, ако само мало приљежније обратите пажњу, боље ћете приметити дејство Благодати. Наш благословени старац говорио нам је да Исус наш дели своје дарове изобилно у дане великих празника, као посебан благослов. А, постоји ли разлог зашто не бисмо били пажљивији или не бисмо постали пажљивији? То је наш циљ! Како је могуће да се не трудимо да будемо још побожнији, ревноснији и марљивији, и нелажни поштоваоци Исуса нашега ако је, како верујемо, Он тај који нас је позвао да пођемо за њим, пошто нас је предодредио и оправдао? Једино што сада преостаје јесте да нас Његова благодат узвелича у последњем часу, након што одемо са овог света.

И гле, сада смо на прагу наше „клети“ и затварамо врата ради молитве и исповедамо се и клањамо Господу нашему, с намером да своје прозбе из свег срца и душе, ума и воље и намере и дела ставимо пред лик Господа нашег, Који даде своје обећање грешницима. Дужни сте да се поклоните пред лицем Господњим у кротости, понизности и љубави. Ово је најтајанственији начин како да промените своју личност и доведете себе до духовних висина и промена: „Ово је промена деснице Господње“ (Псалам 77, 10).
Таква промена мења телесног човека, грешника, човека огрнутог у телесне хаљине, у духовно биће којега анђели окружују како би то духовно биће сагледавали. Анђели гледају на та добра, рационална бића која покушавају да превазиђу закон гравитације и узилазе ка олтару небесном где је Исус наш једном ушао у светињу, по претходно прибављеном вечном искупљењу за нас (Јеврејима 9, 12). Требало би да заборавите на све што нема везе са Небом. Јер наш дом је на Небесима. Наш Исус нас тамо очекује. И кад одем и приправим место за вас, опет ћу доћи, а примити вас к себи; да тамо где сам ја, и ви ту можете бити (Јован 14, 3). Постоји ли човек коме се душа не цепа од ових речи, чак и да је од стене направљен? Његова необјашњива Све-Љубав није се завршила Његовим божанским испражњењем и Његовим спуштањем на земљу међу нас, примивши на себе наше немоћи и наше недостатке. Већ, иако се налази у наручју Оца Свога „свој Његовој слави“, Он нас није заборавио и обећава нам: „Нећу вас оставити сироте“ (Јн 14, 18) и „Ја сам с вама до краја века“ (Матеј 28, 20).
Отпочнимо сада сви са духовним опонашањем, и тежимо да један другог престигнемо. Овакво такмичење је за сваку похвалу. „Овакво је поколење оних који Га траже (Псалам 24, 6)“.

pouke.org