О вечном спасењу наших ближњих

Драги ми Светитељ, Софроније Сахаров, испричао је следећу причу:
"Разговарала два монаха о спасењу. Један је говорио:
- Моја душа не може да се помири са мишљу да ће ма ко заувек погинути. Мислим да ће Господ на неки начин све спасити.
Други је одговорио:
- Свети оци веле да је Бог могао да створи човека без човековог учешћа, али спасити човека без учешћа и сагласности самога човека није могуће. Спасење и погибао - налазе се у човековој слободи.
Први:
- Мислим да ће Бог по мноштву љубави своје савладати противљење твари, не нарушавајући њену слободу.
Други:
- Чини ми се, а то не би требало заборављати, да је човекова слобода потенцијално тако велика да се он и на плану вечног постојања може негативно определити у односу на Бога. Они који то не знају или који то заборавају, хране се оригеновским млеком.
- Али то је безумље!
- Да, безумље.
- Па шта нам је чинити?
- Бог жели да се сви спасу и ми смо дужни за спасење свих и да се за све молимо. Али ни откровење, ни искуство не дају нам повода да претпостављамо да ће се сви спасити. Слобода - то је велики, али и страшан дар."
Велика је ово тема. Брижљиво бележим све што код отаца нађем о њој. Као теолога и као хришћанина, још увек ме мучи питање - ако Бог спасава мене без мојих ближњих које волим, како онда и мене спасава? Није ли љубав једног пред Богом, спасење за многе које тај један воли? У супротном, како сам спашен? Негде у себи, дубоко верујем да има наде за сваког ко је вољен од оног ко воли и Бога. Верујем да их Бог неће ни у будућем веку раздвајати. Вечност без оних које волиш, није ли то пакао? Где си и ко си ти без њих? Страшно је спасење гледати кроз голу јуридику. Ја пре мислим да је Суд Божији катарза личности - идентитета утемељеног на односу љубави, на оном "вољен и вољен сам, дакле постојим". Спасавајући личност, Бог спасава односе. Спасавајући једног, спасава многе који тог једног спасеног чине конкретним и непоновљивим. И мислим да у прилог овоме иде она спремност Мојсија, апостола Павла и нашег Светог Владике Николаја (Велимировића) - да у паклу буду, за рад спасења ближњих својих.

теолог Александар Милојков