О једној саблазни која потиче ни мање ни више … него од нас самих!

О једној саблазни која потиче ни мање ни више … него од нас самих!

Често смо концентрисани на све оне препреке, спољашње и унутрашње, које стоје пред нама на путу ка Царству небеском. О томе размишљамо, читамо, тражимо одговоре. И то је за велику похвалу! Међутим, уме да нам измакне из вида нешто друго, не мање важно. Како наш живот, наши поступци утичу на друге људе око нас? Да ли ми саблажњавамо друге људе и спречавамо да они поверују у Бога? Данас, када је вера присутна у друштву, много више него у неким ранијим временима, ипак не видимо да се људи мењају. Да ли смо и ми одговорни за то? Шта говори свети Јован Златоуст?

„Зар није крајње безумље да сакупљамо све тамо где све трули и нестаје, а тамо где све остаје нетакнуто, где чак и расте – тамо не одлажемо ни најмањи део? И ово радимо ми који тамо треба да живимо вечно! Зато незнабошци и не верују нашим речима. Они не желе на речима, већ у делима да виде доказ нашег учења о будућем животу. Видевши да ми градимо луксузне куће, правимо вртове и купатила, купујемо њиве, они не желе да верују да се ми спремамо да се преселимо у други, небески град. ‘Ако би тако заиста било’, говоре они, ‘онда би сви хришћани све што имају овде, променили у новац и (кроз милостињу) на време послали тамо’. … Јер када незнабошци виде да смо и ми, удостојивши се великих Тајни, привезани за земљу, тим пре ће се и они сами привезати за земаљско. Кроз то ми сами скупљамо највећи огањ на нашу главу. Ми бисмо требали да их учимо да презиру све видљиво; а ми уместо тога, више од свега будимо у незнабошцима пристрасност ка земљи.

tvrdjavaistine.wordpress.com