Људи се често удаљавају од стварности. Обично постоје два начина за то: први је живети са илузијама и фантазијама, а други је, напротив, живети у ишчекивању катастрофе. И једно и друго искривљује стварност: у првом случају људи улепшавају стварност, а у другом је драматизују. Желео бих да причам о овим последњима.

Такви људи веома воле да шире најмрачније и наjапсурдније гласине. Шта год да се деси у свету – све води ка универзалној катастрофи.

Чинило би се, па шта? На крају крајева, верујемо да ће пре или касније земаљској историји доћи крај и да ће се после многих невоља и катаклизми, укључујући појаву Антихриста и последњи прогон Цркве, догодити други долазак Господа Исуса Христа.

Али драматисте се не уздају у долазак Господњи. Они живе управо од катастрофа и недаћа. Од најмањих до највећих. Негде је дошло до квара банкомата - то је знак колапса најпопуларнијих банака, или чак целог банкарског система. Хитно морамо да пребацимо новац са картице на готовину! Негде је порастао курс долара - то је то! Дошао је крај националне валуте, хитно купујемо доларе. Карантин је најављен - потребно је одмах трчати у продавницу по хељду и хигијенске производе. И тако даље и тако даље.

И, што је типично, такви људи не могу сами да доживе своје паничне страхове – свакако су им потребни гледаоци и слушаоци. И што се више људи око таквог алармиста зарази страховима, то му је погодније.

А најтужније је што је таквих драматичних паничара све више. Страх је веома заразан. И веома jе опасан.

Код многих људи, од таквог сталног ишчекивања страха, погоршавају се психичке болести или се јављају друге болести изазване психосоматским поремећајима (када под утицајем самохипнозе физички проблеми особе почну да се интензивирају). Неки чак иду до тачке самоубиства.

И за то није крив само сам човек, који је пустио страх у своју душу и довео је до крајњег очаја. Огромну кривицу овде сносе и они који непрестано шире панику, терајући и застрашујући себе и своје ближње.

Да ли је вредно подсећати да хришћани не треба да се понашају овако? Да, ми не очекујемо посебне користи од земаљског живота и не обмањујемо се њима, али тако и живимо уздајући се у нашег Господа и Спаситеља. Који нас може заштитити од свих криза и недаћа. Само малодушан и маловеран може да одбаци Божију заштиту и да непрестано паничи. Рећи ћу више – такав се не може назвати верником, јер ако више верује у страх него у Бога – како се ово може назвати?

Митрополит Антоније (Паканич)

pravlife.org