Некоме је важно да сам добра, некоме важније да сам добро

У праву је мој тата. У праву је и моја мама. Али бака каже, да су породица и здравље на првом месту. Није ни посао, ни школа. Ако је породица јака, све ће доћи на своје место. Такође каже да се све дешава са разлогом и у право време. Треба се трудити али никада очајавати. Стално спомиње причу о момку који је пао годину. Дечаци из његове генерације су после завршене средње школе отишли у војску. Те године је почео рат у Југославији. Неки се никада нису вратили.
Негде почетком јуна, разговарам са татом.

“Полудећу од учења. Не могу више…” кукам ја.

“Шта те мучи? Kоји предмети су проблем?” пита тата забринуто али и обазриво.

“Математика, мађарски и биологија” нервозно набрајам. Панично додајем колико још имам писмених  и контролних до краја године… “Уморна сам… Спава ми се… Нема шансе да стигнем све да научим. Још ћу да покварим и ове оцене које имам…” Цврчим, цијучем, пиштим… Покушавам да искамчим мало сажаљења…

Након мог подужег монолога, тата се претвара у психолога. Додуше, сеанса траје нешто краће, бесплатна је и више личи на мотивациони говор спортског тренера:

“Нале, знам да ти је тешко али… толико си се трудила целе године, немој сада да одустајеш… сакупи снагу па дај максимум од себе… Потруди се највише што можеш. Ово није тренутак када треба да дигнеш руке. Остало је још мало до краја школске године. Видећеш колико ћеш бити поносна на себе…”

“Добро” кратко сам одговорила.

Тако смо и завршили разговор. Држим телефон у руци, гледам у књигу испред себе, почињем да зевам а како зевнем тако ми суза склизне низ образ. Сутра ме чека напоран дан а ја не видим на очи. Градиво ми се помешало, убеђена сам да немам појма ни оно што сам знала да ме неко “пробуди у пола ноћи”. После неких десетак минута одлучим да позовем маму. Можда ће она успети да ми преокрене нерасположење. Почињем истим жалосним гласом и истим кукајућим текстом као са татом.

“Ја ово више не могуууу…”

Весео гласић ми одговара “Шааааа…?”

“Да учииим….”

Она истим тоном “Шоооо….?”

Ја почињем брзо да набрајам “Ма имам сутра и контролни, и писмени, и прекосутра опет, и цела недеља ми је катастрофа… А преуморна сам, и много ми се спава” а она ме прекине и сасвим мирно каже “Па иди спавај”.

Ја настављам, упорна да је изнервирам бар мало “Не могу. Морам да учим.”

Тотално неизнервирана мајка, што не би требало да је природно стање, пита “Добро, а шта је најгоре што може да се деси ако легнеш да спаваш?”

Ја, сада расањена али већ на ивици суза, мало изнервирано изговорим “Па нећу бити 5.0”

Kао да је чула неки добар виц, из телефона чујем “Ма иди бре дете да спаваш. Нећеш ваљда због оцена да плачеш? Kога брига за неку четворку.”

Тихо сам рекла “Мене”.

Ништа се боље нисам осећала. И даље сам била уморна, није ми се учило али сам сада била и расањена. Значи, нисам ни за учење, ни за спавање… Лупкам прстима по столу… Гледам у телефон и размишљам да позовем још једну особу која би самном поделила моју муку.

Јавља се бака радосна и одмах има сто питања “Kако си? Шта радиш? Шта има ново? Јеси ли добро? Шта си јела данас?…”

Распричасмо се о свему и свачему. Између осталог, кажем јој да имам пуно обавеза и да сам уморна а она се расплаче. Сад ја тешим њу, кажем “Ма није страшно, мало ћу још да прочитам па на спавање. Не брини, супер сам. Јавићу ти шта сам добила.”

Ето, завршим церемонију па се мислим “Иако ми је криво што сам растужила баку, некако ми је драго да је некоме и мене жао. Уствари, само то ми је и требало.”

Јун је некако чудан месец. У јуну се своде рачуни, подвлаче црте, праве пресеци, рачунају просеци… Нервоза окује породице па се сви питају где су оманули. Понављачи не смеју родитељима на очи. Ућутали се они који су пали на поправни. Сви до одликаша су “средње жалосно”. Родитељи љути и на децу и на наставнике, ма на цео свет, осим наравно, на себе. Деца дају обећања да ће следеће године бити много бољи. Али, најгоре је онима који су најбољи. Труде се целе године, а увек се од њих очекује још више, још боље. Одличан успех се подразумева. То му дође нормално. А такмичења и награде су занемарљиви ако није прво место. Да ли вам се чини да родитељи никада нису довољно задовољни својом децом? Најтеже је стећи поштовање сопствених родитеља.

Годинама, баш у јуну, премало је љубави. Деца нестају, беже од куће, трују се лековима, скачу са мостова… И није то зато што је страх од родитеља већи од страха од смрти. То је туга. То је немирење да нисмо најважнији, највољенији без обзира на све. То је тиха и нема освета. То је доживотна казна без поправног. Мрзим јун. Стрепим од јуна. Плаши ме.

У јуну сам на друштвеној мрежи прочитала објаву: “Некоме је важно да сам добра, некоме важније да сам добро”. Размислите…

У праву је мој тата. У праву је и моја мама. Али бака каже, да су породица и здравље на првом месту. Није ни посао, ни школа. Ако је породица јака, све ће доћи на своје место. Такође каже да се све дешава са разлогом и у право време. Треба се трудити али никада очајавати. Стално спомиње причу о момку који је пао годину. Дечаци из његове генерације су после завршене средње школе отишли у војску. Те године је почео рат у Југославији. Неки се никада нису вратили.

Пре него што савладани незадовољством, изговорите нешто ружно, тешко и доживотно болно, размислите колико је просек вашег детета вредан неких много горих последица. Можда је дете пало предмет, али ви би пали на испиту живота. Један дуууги загрљај, подела туге и одговорности али и добар план, направе чудо.

 Пише: Наталија Томић, 18 година

6yka.com