Волим своје ране

Више пута су ми пријатељи и познаници, учитељи и васпитачи, духовници и многи други указивали на моју преосетљивост. Говорили су ми да треба да будем чврст.

Тешко је издржати људске односе, супротставити се ономе како су нас научили да дефинишемо живот.

Како ћеш живети са тако рањивом психом? Крхко и ветровито, неспособан да издржиш и одолиш суровости овог света.

Наравно, људи нису направили дијагностичку грешку. Говорили су реално и желим да верујем многима од њих са искреном мотивацијом и осећањем пријатељства и интересовања.

Могу само једно да кажем - да су погрешили. Да је сва ова моја слабост – како су је звали – била једино богатство. Дар који ми је Господ дао у парадоксу Његових путева, у Његовој љубави, несхватљивој логици света.

Кафка је говорио: "Рођен сам са дубоком раном, то је моје богатство."

Ове ране које крваре чак можда и за вечност, су моје је једино богатство. То је дар који ми је дао живот и његов узрочни принцип.

Боловао сам, био сам гладан, био сам жедан, остајао сам данима и ноћима у башти своје личне Гетсиманије. Плакао сам, био сам љут, био сам очајан. Протестовао сам против услова и живота који сам живео.

Закаснио сам.... Али осетио сам. Мислим да сам разумео. Схватио сам да су ове дубоке ране моје једино наслеђе, моје једино богатство. Оне су ми дале прилику да видим људе као људе, земљу само као земљу, тело као тело и душу као душу.  Омогућиле су ми да плачем за лепим, да се љутим на неправедне и на апсурд, да видим сузу на површини радости и смех у вештачкој жалости. Све ово дугујем мојим ранама, и допуштам им да ме повреде.

Сада се ноћу шћућурим и као пас лижем своје крваве ране. Захваљујем им на данима који су пратили моје постојање. Хвала им што су ту и нека ме и даље  боле, али оне су моје једино наслеђе, отаџбина мог Бића.

о. Хараламбос Пападопулос

facebook.com