Морамо да опростимо да би наставили даље...

Прашчално је вече, а наша црква, пре него што уђемо у Велики пост, тражи од нас да учинимо оно што ће дати смисао нашем посту и молитвама. Да опростимо. Само срце које прашта и воли може осетити Божје кораке у себи.

Ми, људи, тешко праштамо из много разлога, а највише због страха. Страх нас тера да се бранимо, затворимо, да не би били повређени.

Па ипак, опрост је пут ка срећи, остварењу, еволуцији и сазревању нашег бића. Праштање није само морал без укуса и мириса, морање, још један страх од Божије казне.

Бирам опроштај јер тако осећам да Бог расте у мени, шири се и цвета као постојање. Бирам да будем испуњен светлошћу и радошћу. Да ли желите да будете срећни, здрави, ведри, да осетите како ваш дух расте, цвета и улепшава се? Научите да волите и праштате.

То ни у ком случају не значи да живите без граница, већ да живите без зла. То не значи да заборављате, већ да идете даље. Живиш свој живот, мењаш странице, исписујеш на новој табли пут свог постојања. Без токсичних осећања, освете и озлојеђености, без менталних врећа које клече на степеницама твоје душе. Ослободите се сваке токсичне емоције која вас чини болесним, живите ближе ономе за шта вас је Бог створио, ближе светлости и радости.

Једном приликом сам срео блаженог човека Божијег, монаха, чији дах је одисао невероватним мирисом, попут мириса десетина расцветалих ружа. Био је тако сладак и позитиван, опуштен, јер је сам себи опростио, односно направио је место за починак у својим сенкама и ранама. Помирио се са самим собом и са онима који су га озлоједили.

Када праштамо, позивамо оне  који нам не одговарају и оне којима ми не одговарамо, да се ​​уклопимо са онима који су нам отежавали живот или нам наносили бол, да им дамо простор у свом срцу и животу. Да кажемо - „дођи оче, дођи мајко, друже, колега или шефе, смести се код мене. Има места и за тебе…“.

Када праштам, дајем простор свакоме ко треба да има места у мом срцу. То јест, почињем да схватам да су сви они које сам видео, срео и са којима сам се повезао, играли неку улогу у мом животу, нису били случајни људи. Сви су ме нечему научили, нечему су послужили, негде ме натерали или благословили. Они су били моји учитељи. Бог им је дозволио да уђу у мој живот, ја да уђем у њихов, и да кроз тешку или благословену интеракцију  дамо и добијемо животне лекције.

Ми смо бића која корачају ка Царству Божијем и на свом путу морамо добити поуке духовне еволуције. Сваки човек, свако искуство и догађај је и позив на лекцију о бесмртности.

Морамо да опростимо да би наставили даље...

Живот нас чека, чека нас рај…

о. Пападопулос

facebook.com/p.libyos