Толико је погрешних корака учињено у ова наша времена у области васпитања

Толико је заблуда и погрешних корака учињено баш у ова наша, најновија времена у области васпитања младих и то због неке брзоплетости, а често и неспретности у коришћењу здраворазумског приступа у сагледавању односа међу људима, и положаја човека у свету, чему је сама педагогија склона већ од својих најранијих почетака.

Прва наслућивања о томе да су ставови родитеља битни за ментално здравље деце, покренула су читав ланац пуких логичарења чији су резултати, доживљени као новина у схватањима људског бића и самим тим као „модерни” и као последња реч „саверемене научне мисли”. Цео један корпус захтева и осуда се усмерио ка родитељству, и свакако одмах на патријархалне вредности породице, захтевајући што више „слободе” за децу, и што мање захтева који би имали карактер одлагања непосредних задовољења дечијих жеља у име било чега што је у равни етичких захтева и упућивања ка вишим нивоима естетичности при изборима ствари и начина понашања.

Сећам се, на пример, једне савремене породице у којој је дошло до озбиљног конфликта, који је угрозио и саму њихову брачну заједницу, због те теме о„модерном” u ,,конзервативном” васпитавању деце. Баш почетком самог ручка, који је та породица припремила за рођаке оца породице који су дошли из провинције, и то за лепо постављеним столом у трпезарији, њиховом cину од пет и по година, пало је на памет да не жели да руча за столом са свима њима, него баш доле, на тепиху, тражећи да мати ту, на тепих стави салвету, тањир са супом и прибор за јело. Док је тата покушао да то некако спречи или да забашури пред гостима „ту бруку “, мати се наљутила, „испоштовала”, захтев детета и oбjacнилa је гостима, да је њен муж, ипак остао само један сеоски кабадахија иако је правник, јер је задржао своје „немoгуће понашање према детету” и да он ,,просто није у стању дa схвати савремено васпитање деце”,  изразито бесна на свога мужа и на његово „порекло”.

Упознао сам их у саветовалишту за ментално здравље у који су дошли са оним тако немогућим и тако разорним питањем да им се да неопозиво ,,научна пресуда” о томе: „ко је у праву “, што говори о неизмерној дубини непоштовања самих себе, доживљавајући се апсолутно подређеним магијским силама, које имају надљудска знања и надљудске моћи, које не траже никаву сарадњу, упитаност над самим собом и могућност саодлучивања, него пуку покорност рајетина.

Исто тако, идеја о штетности тога да се деца туку, довела је, код неких, до идеје да осуде сваки позив на пристојно понашање деце у породици. Та „научно доказана” идеја је разобручила односе према деци у огромно броју породица, нарочито у великим градовима, али никако није била довољна да сузбије њихово свирепо кажњавање и данас, оним тако садистичким „прутићем по гузи” педантних домаћица-мајки или бака или оним суровим кајишем робусних очева, који, су обично, мањи од маковог зрна пред шефовима на својим радним местима.

Поред тога, сматрам непотребном и сасвим штетном жестину и искључивост кој има се напада „конзервативизам” породица које негују религијско или национално осећање у деце, сматрајући то заосталошћу, несавременошћу и некултуром.

„Знате”, рече ми један отац, „са мојом децом разговарам само о cпортy, о школи, и тако. А видим, тек упрте децу па са њимa на врбицу. Или, што је још горе, воде их на те митинге (то беху митинзи опозиције комунизму). Машу заставицама. Само индоктринирају децу “. Други један родитељ, опет, упорно је тврдио да се против људске агресије и идеје о рату треба борити и на тај начин што ћe се престати да се производе и купују „ратне играчке”: пиштољи од пластике, тенкови, ратни авиони, војници…

Узнемирени појавом битно повећане агресивности међу нашом данашњом децом, адолесцентима, као и међу нама одраслим људима, као да смо се уплашили себе самих, што нас је збунило и усмерило ка спољњем свету, да тамо негде изван нас самих, у неким просторима магијских сила тражимо томе разлоге и изговор за оно што нам се дешава.

Пре сваког озбиљнијег промишљања, решили само да децу треба „спасавати грубе реалности” коју смо им ми приредили и коју и сами ми стварно живимо. Децу треба избацити, решили смо, у неку фатаморгану, ускраћyjyћи им идентификационе узоре без којих она не могу да дозревају и ментално одрастају, а ти узори смо јој ми, родитељско окружење, ми актери тога света прожетог насиљем и злом, које се, на неки начин волшебно гура у први план свих информативних служби света чије смо сви ми заједно, и деца и родитељн, интегративне честице, његов пуки супстрат.

Какав смо свет приредили нашој деци у таквом их морамо и подизати,  уколико желимо да буду социјализована и да нађу своје полуге за укључивање у механизме социјалних односа у борби за свој опстанак и социјалну афирмацију. Те полуге у рукама нових људи који одрастају ту поред нас, са пуним увидом у оно што јесте, чини једину шансу да свету пође на боље, макар у нечем, у неком најмањем детаљу, што је тако битно за ону мрвицу оптимизма, неопходног да би преживљавали ратове и недаће времена у коме се затичемо. Нису проблем фабрике играчака него наше страсти и неодмерености, због духовне лењости да се потрудимо, да се разумемо бар са онима које волимо, а коју, као родитељи, демонстрирамо нашој деци сваки дан од јутра до вечери.

Свако дете мopa дa ce свије око неког идентификационог узора који га импресионира, на првом месту, својим квалитетним разумевањем његове личности и који је подесан да око њега бршљани оно што би желeo да буде и да поседује као лик пред другима, у неким временима о којима сањари. Ако му ми не понудимо наше врбице и наше заставице, за којима жуди cвojим целим 6ићeм, уочиће их код неких других људи из окружења или на маркетиншким тезгама оних који ux своде у службу куповине u продаје роба и трендова, сводећи свој животни смисао на ту празнину постојања, чија узалудност никако није лишена убијања и крви.

Ако у нашим, породичним знамењима открије правце својих тежњи, онда ћe поћи путем којим смо u ми сами ишли у своме одрастању, разрешавајући свије практичне животне проблеме надахнути њима. Колико смо ми, родитељи сами продуховљени културом у којој смо одрастали, има шансе и то наше дете, дa пође тим путем. Уколико смо сами застали на нивоу неких глобалних емоционалних реаговања, неиздифернцираних тежњи и ставова, има шансу да и наше дете „заглави” сходно том тренутку нашеr развоја.

Од понашања нас родитеља и одраслијих особа у окружењу зависи да ли ћe наше дете од гумених пушака и тенкова градити ограде између којих ћe да „храни” или „лечи” јелене, зечеве или шимпанзе, како је и то, истини за вољу, могло да види на ТВ програмима, или ће са тим стварима јуришати да убија суседе.

Одломак из књиге “Гордијев чвор младости” Светомира Бојанина

detinjarije.com