Приносимо пре свега своје јединство. Дакле, Црква прилази Господу.
На самом почетку Јаковљеве литургије каже се нешто што данас више не постоји у литургијама Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста: Господе прими Цркву Твоју која Ти, кроз Христа, прилази! Ето то је наше сабрање. Сабрање у коме приносимо једни друге, сами себе и сав живот свој -како кажемо у Литургији, Христу Богу предавши. Тај наш принос треба да буде освештан појавом и деловањем Духа Светога, који нам, за оно мало што Му приносимо, даје нешто неизрециво. Дакле, ми Му приносимо израз наше љубави, приносимо Му хљеб и вино, најпростије ствари човековог битисања потребне за живот, а Он нам на њих узвраћа благодаћу Пресветога Духа, који претвара тај хлеб и то вино у Божје Тијело и Крв. Дакле, за ово наше мало, ми добијамо нешто што је више од небеса. Али, то мало ми морамо принети у заједништву и сабрању, јер без тога Дух Свети неће да сиђе. Зато толико пута у Литургији тражимо да нас Господ уједини да бисмо, уједињени, принели ту жртву хвале, плод усана које исповиједају име Његово. Ми се, као људи, можемо наћи у неким идејама, али до потпуног сједињења можемо доћи само када се заједно приближавамо Богу. Свако друго људско сједињење није у потпуности. Наш Митрополит Амфилохије воли да ону нашу изреку ,,Само слога Србина спасава“ промени па да каже: Света слога Србина спасава. Лако се, као људи, сложимо у разним безакоњима, али када се сложимо у овој Светој ствари онда ту приносимо читаво своје биће и то је наше једино препознавање у Богу. Бог нас не жели као појединце, мада се сваком појединачно обраћа. Жели нас као заједницу коју Он проглашава за Своје Тијело. Дакле, Црква је Тијело Христово и Господ не жели да ми у Њему имамо несугласице, разједињења, као што то бива, већ да се у молитви за силазак Светога Духа ујединимо да би Дух Свети сишао и преобразио нас изнутра и од нас начинио Цркву Своју – Тело Христово.
Блаженопочивши архимандрит Лука Анић
facebook.com