Шта је фанатизам и зашто је тако страшан?

Оче, шта је фанатизам и зашто је тако страшан?

Фанатос на грчком значи смрт. Фанатизам је духовна смрт. Дете одгајано фанатично ће једноставно напустити Цркву. Живимо у свету, нисмо монаси. Наравно, не треба прихватити сва његова зла из света, али истовремено не треба заборавити да живимо у друштву, живимо окружени другим људима. Постоје одређени закони друштва који нису у супротности са хришћанством, које ми прихватамо. Неко мисли да је много духовније учинити одређени број поклона или прочитати толико и толико акатиста него помоћи ближњем, видети да, на пример, нема ко да донесе хлеб или млеко старијем комшији, или,  оставити болесника код куће, коме је потребна стална помоћ, и отићи на дугу службу у храм. Наравно, треба отићи у храм али фанатизам, који се састоји управо у одсуству љубави, манифестује се у томе што нам је згодније и лакше да идемо на службу, прикривајући замишљеном побожношћу неспремност да се бринемо о болеснима. Исто се може рећи и за родитеље који малу децу терају да дуго остану на црквеној служби. Дешава се да је дете уморно, немирно, а мајка не мари већ је преокупирана својом молитвом. Каква ће сећања дете имати са богослужења? Да је храм место где је загушљиво, где морате дуго да стојите и желите да што пре изађете на улицу. Малу децу треба доводити у храм на кратко и бити са њима у храму све док дете може да осети службу. Родитељи увек треба да буду у близини, да прате дете током службе, да му нешто показују и објашњавају. Подвиг хришћанске љубави и материнског крста састоји се у жртвовању свог смиреноумља у храму да би се код деце неговао добар однос према храму Божијем. Може се навести много примера. Неки забрањују деци да гледају телевизију, и у комуникацији са вршњацима дете се осећа инфериорним. Дете ће бити љуто на родитеље. Живимо у свету и дете се мора васпитавати тако да, незаношено лепотама овога света, буде свесно добра и зла.

 — Постоје и вести.

 Да, зашто, ако живим у друштву, не бих гледао вести? На пример, Његова Светост Патријарх је рекао да редовно гледа вести од 9 сати. Ако будем одсечен од света, ја као свештеник, нећу моћи да одговорим на питања парохијана. Треба познавати и духовну и световну литературу.

За дете ТВ постаје забрањено воће, и оно ће посегнути за њим. Неопходно је све на време објаснити – тако ради права верујућа породица. Не можете ударати по рукама узвиком „не“! Такав табу неће бити заснован на страху Божијем, већ на страху. У детету се мора васпитавати страх Божији, а не ужас неизбежне родитељске казне. ТВ, компјутер сами по себи нису ни лоши ни добри феномени. Попут секире можете сећи дрва и грејати кућу, или можете убити човека.

Исто тако, телевизор са рачунаром може бити и добар и лош. На рачунару, на пример, можете штампати православне књиге и иконе, гледати добре филмове и православне програме на ТВ-у.

— Како успоставити прави однос са нашим неверујућим вољенима?

 - Неверујући људи нас окружују и окруживаће нас, стога треба да се договарамо показујући љубав. На пример, неко од укућана гледа ТВ, а ти желиш да се молиш.  Можете се сложити: „Хајде, помолићу се касније данас, јер твој филм сада почиње, али можеш мало да утишаш звук.” Ако особа учини неке уступке зарад очувања мира, онда у томе неће бити посебног греха. Бранећи своју веру, не треба ићи предалеко. „Зато ће знати да сте моји ученици, ако будете имали љубав једни према другима“ (Јован 13:35).

Треба бити опрезан у свом духовном животу. Гледамо лево и десно када прелазимо улицу, не стављамо руку на врелу пећ. Фанатизам почиње малим. Бирамо наш омиљени цитат из књиге или поглавља из Светог писма и понављајући га свима,  почињемо да учимо друге.

Понекад верујући почињу да опонашају велика дела древних светаца без благослова –  посебно да строго посте. „А зашто сам ја гори од ових монаха?” Ово је већ гордост. Тада остајемо у извесној самосветости – чини нам се да смо се описменили, нестају сви ауторитети – није важно мишљење ни светих отаца ни свештенства. Понекад можете дати савет, али са понизношћу. А када немамо хришћанску љубав, него имамо поуке, препричавања, приче, човек пада у прелест. Можете се заштитити од овога на исповести. Исповедник мора нужно искоренити такво осећање, он види духовну меру свог духовног чеда – шта му је корисно, а шта може да га уништи.

Покушајмо да пронађемо праве путеве у нашој вери. Како се можете назвати хришћанима ако не следите заповести Христове и глас Цркве, већ своја лична осећања. Фанатизмом понижавамо своју веру. Да се то не би десило, морате веровати промишљено, компетентно, свесно. Радујте се ономе што нам Господ даје, усмеравајући вољу и ум на службу Богу. И волите своје ближње.

о.  Михаил Михаилов (интервју)

pravmir.ru