Исповест је подручје ризика за пастира

Исповест је главно, а понекад и једино место и време сусрета свештеника и покајника. Овде је уметност дијалога, слушања, разумевања и саосећања потребна више него икада. Свештенику је потребан трезвен и искусан ум, познавање психологије и разумевање духовних основа човековог живота ради очувања сопственог душевног мира и помоћи ближњем.
Спремност да се служи људима јесте спремност да се личност свештеника сретне са личношћу покајника. Од таквог сусрета све почиње – односи, поверење, духовни пут, духовно руковођење. Али у срцу свега је посебан однос свештеника према личности. Ово је став учитеља, оца, пријатеља, судије и браниоца у исто време.
Али свештеничка служба није ограничена само на ово, ту је оно главно – и оно је тајанствено и надахнуто. Да би се постао онај ко стоји пред Црквом и Богом за човека, потребно је да у душу и свест упије све оно што је духовно искуство отаца и предања нагомилало.
Сенка здраве сумње
Пре свега, не може се све што се каже у исповести узети здраво за готово. Људи можда нису увек oбјективни. Важно је да себи поставите задатак да одвојите оно што је релевантно за исповест од онога што је подложно сумњи. Али свештеник не може увек брзо да схвати шта има а шта нема везе са исповешћу, шта је поуздано, а шта није, и свештенику је увек потребна сенка здраве сумње. Никако из претпоставке неповерења у покајника, већ из здраве опрезности. Задатак је да поново питамо, да се уверимо - говоримо ли о греху или говоримо о сумњи, а то захтева, наравно, пажљив однос према покајнику. Када ово питање долази из искуства, онда је много лакше, али је свештенику почетнику веома тешко да одвоји једно од другог. Односно, здрава сумња је овде заиста неопходна.
Без детаља
Свештеник на исповести може чути такве околности под којима је грех учињен, које га могу шокирати. Стога је неопходно замолити покајника да избегава детаље осим ако нису релевантни за конкретну квалификацију греха. Пре свега, то се тиче теме телесних греха. Постоје физиолошки детаљи који се могу или не морају квалификовати као грех.
Грех је само оно што је човек знао и могао да избегне, а није то учинио. И онда у овоме постоји извесна произвољност, извесна непажња према себи. Али, схватајући ово, морате бити веома деликатни. И само ако постоји осећај да постоји довољно љубави, смирености и добронамерног става према особи да се то разјасни, можете уронити у ове детаље. Ако не, најбоље је да то избегнете.
Хистерија омета покајање
Свештеник се често сусреће са сузама и бесом током исповести, што може да се покаже само као одбрамбени механизам. У којим случајевима сузе нису покајање за грех, већ неуротична реакција? Пре свега, када их човек по навици користи у односима са људима, у нашем случају са свештеником, као модел жртве. Модел жртве је таква лична позиција у којој особа себе доживљава несрећном, увређеном, унапред кажњеном од некога, сматра да је жртва неке завере, интриге. Наравно, чешће су то жене, али мушкарци такође прибегавају таквом несвесном обрасцу понашања. Жртве имају много секундарних користи, кажу психолози. Жртва је мање тражена, мање кажњена, према жртви се поступа са више саосећања.
Дакле, сузе у таквом положају могу бити заштитни механизам од страха од казне, од страха од непоштовања или презира, али не и сузе покајања.
Ако свештеник сузе доживљава као знак за утеху и оправдање човека, онда га тиме удаљава од исповести, спречава га да се концентрише на покајање.
Ако су сузе одбрамбени механизам, онда је најбоље за свештеника да искључи свако духовно учешће у овим сузама. Врло је важно. Људи склони хистеричном понашању могу да испоље такво понашање. Хистерија може почети са јецајима, честим уздасима, колутањем очима, ломљењем руку, гребањем по њима, праћена испрекиданим говором, губитком памћења, несвестицом, вртоглавицом, мучнином. Неопходно је разумети који разлог има ова хистерија. Здрав бес увек има неки веома важан емоционални разлог. Или је то нека врста шока или панике. Ако је ово хистерично понашање уобичајено за особу током исповести, онда можемо рећи да ово има карактер одбрамбеног механизма. У овом случају, најбоља прагматична позиција свештеника је да избегава емоционална питања и покуша да помери покајника, гурне га на суштински приказ догађаја, не улазећи у детаље. Ови детаљи само сметају. Ако покајник почне такорећи емоционално да се тресе, можете чак ићи толико далеко да обуставите исповест и кажете: „Молим вас, останите за сада по страни, сачекајте, а онда ћу вас позвати. Биће довољно да пропусте двоје-троје, па да се исповедник смири,
а хистерија се није развила у свом пуном клиничком испољавању и спласнула је. Затим можете наставити исповест. Другим речима, лакше је зауставити бес него га касније смиривати. И што је најважније: хистерија не гура човека на покајање, не даје му покајничко расположење, већ, напротив, омета.
Цинизам је један од знакова изгарања свештеника
Када се човек покаје за тешке грехе – абортус, прељубу, пијанство, наркоманију, онда се од свештеника у том тренутку тражи максимална љубав. Љубав није у смислу да исповедника треба волети као пријатеља, као жену, као децу, као мајку, већ љубав у виду безусловног доброчинства и безусловног прихватања покајника. Ако у овом тренутку нема таквог расположења, онда је боље да свештеник избегава исповест у овом стању. А ако такве могућности нема, онда је потребно ограничите се на готово формалан однос према испуњењу своје литургијске дужности. Да, ово је екстреман случај, али мислим да је за свештеника такво формално вршење дужности могуће када се иначе ова дужност не може вршити. Ипак, формално обављање свете тајне је боље од циничног.
Цинизам је једно од оних стања које свештеник свакако треба да избегава. Цинизам је већ презир, већ је гордост пред исповедником. Ово је заиста унутрашњи, срчани грех свештеника, који је противан Господу. Врло често је цинизам део општег синдрома који називамо сагоревањем. „Прегорели” свештеник је склон цинизму и због тога му недостаје љубав, симпатија, саосећање, емпатија, саприсуство овде и сада са особом.

Двострука одговорност за страх
Веома је важно схватити да је особа током исповести у опасности, односно да уклања све заштитне механизме, постаје, такорећи, „свучена“. И заиста, покајник скида слој по слој са себе, спољашње маске, друштвене улоге, тако да би његова права савест, она која процењује грехе, могла да спозна свој глас и особа се покајала. У овом тренутку, особа је веома склона афектима, паници, осећању неуспеха, трауматизацији. Стога, речи свештеника понекад, чак и ако су изговорене с љубављу, могу да повреде човека. На пример, свештеник може да осуди чин у бескомпромисном и, стога, помало оштром облику,
на који човек није навикао – због васпитања, због свог, можда, почетног неофитског стања у Цркви. Пошто се у овом тренутку човек не може заштитити и нема ко други да га подржи, речи свештеника и сама ситуација исповести могу бити веома тешка повреда и траума. Не мора бити нужно кривица свештеника, али ће бити кривица свештеника ако није унапред водио рачуна о некаквој сигурносној зони покајника. Да, покајање је веома тешко искуство. Али додавати овоме духовну рану, ако нема преке потребе, не вреди.
Знам да неки свештеници, осећајући непокајану тврдоглавост и окамењену неосетљивост, прелазе на застрашивање особе. И у томе постижу доста успеха, јер свакако имају искуства у томе. Довољно је само спојити речи Јеванђеља и црквене каноне, уградити их у одређену схему, и то свакога може уплашити. Да, понекад је потребна претећа проповед, а ми свештеници за ово ћемо сносити одговорност.
Кредит поверења
Важно је схватити да покајник има одређено поверење у свештеника. Ово поверење изгледа као предуслов са којим човек долази. То јест, особа дође код вас, он вас је изабрао. Можда је бирао између неколико свештеника које је посматрао у одређеном временском периоду. Некако ти је пришао. Пре тога се припремао, саслушао своју савест, можда се дуго с њом препирао, размишљао, можда је био лукав, или се можда дубоко покајао у тренутку искрености. У сваком случају, дошавши и отпочевши исповест пред Христом у вашем присуству, покајник је урадио велики посао, који између осталог лежи и у томе што је овде и сада пред вама. Ово је његов кредит поверења, али овај кредит није бесконачан. Дакле, особа неће увек трпети грешке, равнодушност, цинизам, неразумевање или чак неспремност да се разуме. Овај кредит се може потрошити на једну исповест. Али важно је запамтити да је ово поверење прави унутрашњи ресурс човека са којим долази код свештеника.
Забрањена питања
Једна од најтежих тема на исповести је тема телесног греха: неверство, везе ван брака итд. Захтева посебну деликатност. Веома је важно разумети
да је искушење за свештеника овде велико. Свештеник је мушкарац и стога је свака исповест жена на ову тему увек изузетно интензиван сусрет. Веома је важно запамтити да је жена која долази на исповест жена која долази мушкарцу, а свештенику говори оно што никоме не би желела да каже. Да би ова исповест била исповест пред Богом, важно је да свештеник постане чувар сопственог срца како би спречио искушење искрености жене.
Каква су овде искушења свештеника? Прва је радозналост. Удубити се у детаље грехова жене, девојке или детета. Најбољи положај свештеника овде је јасна граница, коју треба одмах означити, не дозвољавајући ни себи ни покајници да улази у детаље. Ако жена каже: „Кајем се што сам починила неке телесне ексцесе“, то је довољно. Како, када, са ким, колико - су забрањена питања.
Сасвим је могуће да ће млади свештеник, доћи у искушење да постави једно од ових питања. Можда му се у овом тренутку чини да је то веома важно, али ово је погрешан пут. Свештеник мора да буде крајње опрезан, да прихвати исповест, а не да покушава да разуме шта се са женом дешава. То се њега не тиче.
Унакрсна признања
Постоји још неколико искушења са којима се млади свештеник може сусрести. То су заједничке исповести или унакрсне исповести, када муж и жена, мушкарац и жена дођу код истог свештеника, покушају да међусобно усагласе тему своје исповести и проверавају да ли су успели да увуку свештеника у овај разговор. Томе се треба одупрети на све могуће начине и избегавати такве ситуације. Поверљивост се не тиче само свештеника, она се тиче и оних који се исповедају, стога не може бити прелаза догађаја из једног у други. Свештеник не може ништа рећи мужу о исповести његове жене, а жени о исповести њеног мужа. Наметање епитимија на плотске теме је у потпуности на савести свештеника. У данашњој ситуацији, када велики број младих парова живи једно са другим, мењајући партнера без икаквог брачног уговора, савест свештеника је у сталном изазову.
Међутим, треба бити свестан да су моралне норме хришћанства, које се огледају и у црквеним канонима, трајне, упркос бројним кршитељима.

протојереј Андреј Лоргус

pravoslavie.ru