ТЕОПОЛИС – Очинство

Од многих постизама којима се описује обездуховљеност западноевропског начина живота данас један од најчешће спомињаних јесте квалификатив који свијет у коме грандиозне катедрале данас не окупљају никога и ништа назива „постхришћанским“

Објашњења за такво стање жанровски бисмо могли подијелити на она која кривицу за генезу превазиђености западног хришћанства сагледавају унутар његових токова и на она казивања која тежину процеса смјештају у неког другог, у чиниоце изван хришћанске мисли. Уосталом, једно не искључује друго, и порозна је линија између прогнаности Бога у метафизичким спекулацијама и готским катедралама на једној страни и у просветитељским политичким расправама, друштвеним утопијама и револуционарним прогласима на другој страни. У сваком случају, дошло се тамо докле се дошло а то докле описује вијест да је надбискуп Јорка Стивен Котрел изјавио како је израз „оче наш“ у молитви Господњој „проблематичан свима онима чије је искуство са земаљским очевима било деструктивно и злостављачко, као и свима нама који осећамо тежину опресивног патријархалног утицаја на живот“.

РАТ ПРОТИВ ПАТРИЈАРХАТА Рат против „патријархата“ у западнохришћанској теологији није ново стање ствари. Већ ране „теологиње“ феминизма су настојале да паралелно нађу „женску страну Бога“, али и да отклоне сваку примисао да би било шта од „опресивног патријархата“ могло да остане у хришћанству.
Фројдове психоаналитичке спекулације о инхерентном супарништву између оца и сина снажно су се уградиле у хришћанску теологију, чак и у оним случајевима када се најекстремнијим фројдовским сликама супротстављала нешто ублаженија верзија истога. Можда није сваки „патријархат“ едиповски мотивисан, али је сваки репресиван – гласио је консензус феминистичке идеологије кроз читав спектар културних појава, па тако и унутар теологије феминизма.
Већ 2013. године, у једном од посљедњих размјењених писама између знаменитог савременог њемачког теолога Јиргена Молтмана и писца ових редова, у коверти је, поред краће поруке, стигла и актуелна феминистичка публикација (Молтманова супруга Елизабет Вендел-Молтман једно је од виђенијих имена старог теолошког феминизма). У њој је сваки помен „теологије“ написан као The*logie. Чему *? У префиксу тео- ово „о“ већ импликује мушки род, па да се не би писало (раније у теологији феминизма уобичајеније) Thea-Theologie, звјездицом је означена могућност да сами озвучите и осмислите њену вриједност. Толико, успут, и када вам се неко подсмјехне што пишете звјездицу поред помена приштинске привремене администрације.
О ширењу концепције насилног патријархата код нас је изврсно писао Слободан Антонић у данас већ незаобилазној књизи „Искушења радикалног феминизма“ (један од квалитета те књиге јесте указивање на конкретне друштвене посљедице радикалног феминизма, али и на присутност његових деструктивних токова у српском друштву). Наша теологија се, међутим, није помније бавила тим питањима, иако је Антонић већ тада указивао на конкретне обрисе андрогине духовности која проистиче из културних промијена предложених радикалним феминизмом. Дјелимично затупљена идеолошким вјетровима постмодерне, окренута једној испразној теоретици „инклузивности“ и „отворености“, „заједнице“ и „другости“, српска и случајносрпска теологија позног ХХ вијека углавном је настојала да ухвати корак са оним таласом феминизма који се одавно разбио о хриди друштвене стварности на Западу.
Тако су се писале безбројне дисертације и књиге о „улози жене у Цркви“, са више или мање реторског успјеха, али са основном премисом према којој патријархат јесте опресиван али све ће се ријешити простим илустрацијама из живота светитељки и Пресвете Богородице. Читава та продукција (изузев књиге Павла Евдокимова и свега још неколицине изузетака) углавном је задовољавала потребу нашег женског свијета одгојеног на комбинацији АФЖ-а и западне феминистичке помодности. Радикалне феминисткиње се нису могле задовољити илустрацијама из живота Цркве – а они вјерници и вјернице који су већ живјели динамику црквеног живота свакако су из Апостола Павла знали о тајни мужа и жене као Христа и Цркве. Та литература је на крају остала само као подсјетник на прве кораке будућих српских теолога-грантоједа који данас храбро штите „патријархално (у)тучену жену“ од Цркве која их је најчешће послала на западноевропске универзитете у наивном увјерењу да младог Николаја шаље у Берн или Оксфорд.

АРИЈАНСТВО ДАНАШЊИЦЕ Ријетко ко би се данас, рецимо, усудио да потпуно преокрене парадигму. Да јавно устврди да Бог није фојербаховска или марксистичка илузија бића немоћног пред стварношћу материјалног свијета. Да ријеч „отац“ није пројекција нити метафора, није плод узношења нашег искуства на искуство Бога већ одбљесак божанске стварности у нашем животу. Занимљиво је да се питање о значењу ријечи „отац“ поставило у хришћанској теологији прије 1.700 година. Тада су присталице александријског свештеника Арија тврдили да је Бог само Монада, а сви остали називи које му човјек придаје – само метафоре без укоријењености у непосредној и надвременској стварности Божанског Постојања. Нарочито су то тврдили за израз „Отац“ будући да су инсистирали – попут арапског вјеровјесника неколико вијекова касније – да „Бог не може да има Сина“. У својим „Ријечима против Аријанаца“, свети Атанасије Велики је потпуно преокренуо парадигму. Најприје, он је јасно илустровао несводивост божанског очинства на метафору: „код људи је сваки отац уједно некоме син, а син некоме другоме отац – само је у Богу Отац једино и само Отац а Син – само Син. Само су у Богу ове ријечи дословне, док су код нас пренесеног значења“. Отац Јустин Поповић је писао о „аријанству савремене западне цивилизације“ видећи у њој непрекидну тенденцију да се Христос сведе на човјека. Иако и данас поједини православни теолози промрмљају приговор оцу Јустину као преоштром критичару Запада, сам Запад му даје за право сваким даном. Свођење Христа на пуког човјека а божанског откривења на човјечанско искуство и пројекцију – то је жалосно, али тачно стање постхришћанског Запада данас.
Наравно, није увијек било тако. Чак ни сама Англиканска црква није тако давно давала људе попут Клајва Степлса Луиса, изузетног апологете хришћанства, нама познатијег по „Љетописима Нарније“. Још 1949, у есеју „Свештенице у Цркви“, К. С. Луис је писао о тада недогледним промјенама које би реформе могле да учине његовој цркви: „Претпоставимо да би реформиста у Цркви рекао да се можемо молити Мајко наша таман колико и Оче наш, претпоставимо да се Друго лице Тројице може назвати кћерком, претпоставимо да се тајанствена страна брака може изразити и тако што ће Црква бити младожења а Христос – млада… Дакле: ако икада све ове претпоставке постану дјелатне и стварне, ми бисмо пред собом имали једну сасвим другу религију.“ Велики Ирац је тада упозоравао заједницу којој је припадао да је саставни аспект хришћанства схватање да нас је Господ научио како да му се обраћамо. Молитву „Оче наш“ је Христос поставио рекавши: молите се овако. Но постмодернизму је море до кољена. Шта би Богочовјек могао да зна што савремени богослов не би знао „боље“?
Но наше коначно питање није о томе којим путем иде Англиканска црква. То је питање за њене вјернике. Наше питање јесте: зашто и данас, након толико сигнала, ми и даље доживљавамо те заједнице као саставни дио погледа на свијет који називамо хришћанским, када је и њима и нама јасно да баш ничег заједничког међу нама није остало? Тачно: није остало ничег заједничког ни између Англиканске цркве из времена К. С. Луиса и ове данас. Но није ли вријеме да коначно посвјестимо ту разлику и појмимо да је Црква Енглеске, уз све историјске везе са заједницом која се некада звала исто, једна сасвим друга заједница?
Српској теологији и даље је неопходније да казујемо „Оче наш“ него да се бринемо шта се десило „браћи Англиканцима“. Јер искуство Оца, али и оца кога тражимо и волимо и даље нас образује и тјера и нагони да, како каже Матија, силазимо на дно праочинства и тражимо своме сопству носиоца.

Дарко Ђого

pecat.co.rs