Како разговарати са децом о смрти?

Бојим се да ако породица има питање како да разговара са децом о смрти, онда је прекасно за то. Чињеница је да одрасли треба да разговарају о смрти не са децом, већ међу собом, и то треба радити редовно, чешће и што је могуће опуштеније.

Страх од неизбежног је апсурдан

Ако сте приметили, онда се смрт - очигледна и неизбежна, као, у ствари, живот, изненађујуће испоставило да је потпуно истиснута из нашег свакодневног живота. Слажем се, у извесној мери, страх од смрти је природан: нико не жели да умре, а лагаће свако ко каже да се уопште не плаши смрти. Међутим, сваки страх  бива за осуду када почне да утиче на свакодневно понашање, а ако је у птању страх од неизбежног, онда је и апсурдан.

Дакле, савремени човек воли  да живи у апсурду, он се држи овог апсурда  и готово се патолошки плаши да види стварност изван апсурда.

Просудите сами: упркос неминовности смрти, толико је се плашимо да се трудимо да не мислимо, да не говоримо, да о њој не размишљамо. Више пута сам то приметио, па сам се зато увек трудио да са свима лако причам о смрти и не тражим посебан разлог за то.

Надам се да разумете суштину, у нашем друштву су смрт и сродне теме скоро табу. Није обичај да се о томе говори тек тако. Сматра се чудним, погрешним, скоро лошим манирима. Мада, поставља се питање, због чега? Да ли је ико икада избегао смрт? Можете ли себи навући невоље говорећи о смрти, сахранама и мртвима? Па зашто ћутимо о смрти? Зашто радије не размишљамо о њој ми, хришћани, којима се сећање на смрт препоручује вишевековним искуством Цркве као врлином која штити од греха?

Морамо разговарати о смрти

Па хајде да причамо о смрти. И међу собом, и без деце, и са децом. Мирно, природно, свакодневно. О туђој смрти, о смрти најмилијих, о сопственој смрти. На пример, не видим ништа лоше у разговору о будућим сопственим сахранама.

Али веома је важно да се тема смрти не ограничи само на смрт. Знамо добро да се ништа не завршава смрћу. У ствари, ми верници се, за разлику од осталих, плашимо онога што ће је уследити. Како год, разговор о смрти увек је повод да се говори о вечности.

Ово је веома важно: када говорите о смрти, не заборавите да говорите о вечности. Вечност мора бити присутна у нашем свакодневном животу на нивоу мисли, речи, дела. Углавном, све што човек ради је бесмислено ако није у корелацији са вечношћу. Наравно, такво размишљање се не формира само од себе, оно је резултат напора, рада и самопринуде. Али на крају крајева, за хришћанина је све ово животна норма, и стога је овакав начин размишљања најприроднији.

Деца предшколског и основношколског узраста изузетно верују родитељима. Ако се родитељи према смрти односе без предрасуда, ако о њој слободно говоре у обичном животу, ако смрт за њих није страшно финале њиховог животног пута, већ врата у вечност, за коју је везан сав живот од молитве и богослужења до радног времена и породичног одмора, онда нема потребе одвојено разговарати са децом на тему смрти. То ће постати јасно и без проблема асимилирано кроз коректан став одраслих и њихове смирене одговоре на природна дечија питања. Напротив, ако је тема смрти у породици табу, ако више воле да ћуте него да причају о томе, онда су одвојени озбиљни разговори са децом бесмислени.

pravlife.org