Ко смо ми у гомили која окружује Христа?

У име Оца и Сина и Светогa Духа,

Данас, од данашњега дана, Христос не улази само у своја страдања, већ у ону страшну самоћу која га обузима кроз све дане Страсне недјеље. Она почиње од неспоразума. Људи очекују да ће улазак Господњи у Јерусалим бити свечана процесија политичког, популарног вође који ће ослободити свој народ од угњетавања, од ропства, од онога што су они сматрали безбожним, јер свако паганство, идолопоклонство је порицање живог Бога.

Та усамљеност ће се даље развијати страшним неразумијевањем чак и од стране Његових ученика. На Тајној вечери, када ће Спаситељ посљедњи пут  с њима разговарати, они ће стално бити збуњени значењем његових ријечи. А онда, када уђе у Гетсимански врт, да се суочи са страшном смрћу којa му предстоји, ученици које је изабрао Петар, Јован и Јаков  ̶  они који су му најближи  ̶  заспаће од потиштености, умора и очаја…

И, коначно, последњи корак у тој усамљености биће Христов вапај са крста: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“

Напуштен од људи, одбачен од израелског народа, Он улази у потпуну напуштеност и умире без Бога, без људи, сам, само са Својом љубављу према Богу и са Својом љубављу према људима, умирући за појединце, умирући за  славу другог.

Почетак мука Господњих је Његова данашња свечана процесија. Људи су чекали цара, вођу  ̶  нашли су Спаситеља својих душа. Ништа не жести особу као изгубљена нада, разочарана нада. И тиме се  објашњава да су људи који су га срели, који су били свједоци Лазаревог васкрсења, Христових чуда над људима, који су чули Његово учење, дивили се свакој Његовој ријечи, били спремни да постану Његови ученици, ако би с тим ишла побједа  ̶  ти људи су се окренули од Њега и након неколико дана почели викати: „Распни га, распни га!“

И Христос је све те дане провео сам, знајући куда иде, и остављен од свих, осим од Мајке Божје, која је стајала мало даље, тихо, као и током свог живота, саосјећала кад је услиједило Његово трагично дизање на крст. Мајка Божја, која је примила Благу вијест, исто тако је и прихватила, тихо, пророчку ријеч Симеона да ће јој мач проћи кроз срце…

Ових дана ћемо присуствовати  ̶  не само се сјећати, него и  присуствовати! – Господњим мукама. Бићемо дио гомиле која је окруживала Христа, Његове ученике и Мајку Божју. И када будемо слушали јеванђелско читање, слушали молитве Цркве, када, икона за иконом, прођу слике тих страшних дана, ми ћемо се питати сваког дана: гдје сам ја, ко сам ја у овој гомили: фарисеј? књижевник? издајник? кукавица? … или стојим међу апостолима  ̶  али и њих је побиједио страх! Петар се три пута одрекао, Јуда је издао, Јован, Јаков и Петар заспали, када је Христу била најпотребнија људска љубав, други ученици су побјегли  ̶  нико није остао, осим Јована и Мајке Божје, оних који су били повезани са Христом истом том љубављу која се не боји, том љубављу која је спремна да све подијели…

И опет ћемо поставити питање: ко смо ми, где смо? Где смо ми у овој гомили? Да ли стојимо с надом или очајем? И ако стојимо без осјећаја, онда смо и ми дио ове страшне гомиле која је окруживала Христа, која се кретала, слушала  ̶  и отишла, као што ћемо ми напустити храм…

У четвртак ће овдје стајати крст, читаћемо Јеванђеље о Крсту, о распећу, смрти  ̶  и шта ће се даље догодити?

Крст ће и даље стајати  ̶  а ми ћемо отићи на одмор, отићи кући, отићи на вечеру, спавати, одморити се, припремити се за сљедећи дан умора, а Христ је у том тренутку на крсту, Христ је у гробу.

Какав је то ужас да ми не можемо, као и ученици својевремено, провести један сат, једну ноћ с Њим… Размислимо о томе; и ако нисмо у стању ништа учинити, онда ћемо барем разумјети ко смо, гдје смо, и обратити се Христу у посљедњем часу с криком, с молитвом разбојника: „Сјети ме се, Господе, у Царству Своме! Амин.

pravmir.ru