Отац Филип Парфенов - Црква и комплекс кривице

Није све од почетка па до краја у следећем чланку тачно изражено (негде су могућа журналистичка и полемичка претеривања), али у целини јесу врло истините и актуелне примедбе, које сам нагласио, будући да покајање и трајни осећај кривице – су потпуно различите ствари, скоро супротне:

Осећање кривице је можда једина реалност која остаје са човеком током читавог његовог пута у Цркви. Човек, као по правилу, долази у Цркву – да ли долази озбиљно, а није запалио свећу за срећу – са признавањем својих грешака и покајањем за њих, али после покајања не задобија спокој, већ чврсту свест о томе да је цео његов живот испуњен грехом, да ми грешимо непрестано, чак непримећујући то; да смо сви ми наследници греха Адама и Еве («првородног греха»), који су били прогнани из раја због свог непослушања; да нас је од тога и уопште од грехова ослободио Исус, невино пострадавши за нас, подле и незахвалне; да смо, тим не мање, све до данас сви у гресима и непрестано разапињемо Спаситеља својим поступцима. И због свега тога ми смо достојни ада и вечних мука. Сасвим недавно, у прву недељу Великог поста, у православним храмовима чуле су се речи: Адам се лишио раја нарушивши само једну заповест, а шта ће се онда догодити са мном, нарушавајући заповести непрестано?

Коначно, дошавши у Цркву, човек учи да мора редовно читати молитвено правило, ићи на богослужења и поштовати постове. Ово је добра мера самодисциплине, али неизбежно нарушавање тог поретка вољно – невољно изазива осећај да се ти «недовољно трудиш». Без обзира колико се ти трудио, осећај кривице биће твој нераздвојни сапутник. А најпарадоксалније је што је притом изгубљен циљ. За љубав према Богу овде не остаје места. И не зато што немате снаге. Замислите младића који говори девојци «ја те волим», не из порива осећања, већ у складу са рутином, зато што је његова обавеза да понови ово хиљаду пута заредом. Замислите девојку која се осећа кривом пред љубљеним и тражи од њега опроштај за свеки корак. Постоји ли перспектива за такву везу? Бог не заслужује више?

За љубав према бижњем такође места не остаје. Човек који размишља о својој кривици не може открити срце ни себи ни другоме. Постоји у осећају кривице и обрнута срана, карактеристична управо за религиозну средину. То је равнодушност ка страдању. Не ради се о свакодневним невољама и патњама – не можете их не опазити, јер ће то бити грех – већ о страдањима, тако да кажем, на глобалном нивоу, о страдањима као неизбежној судбини већине људи. Баш као што човек који игра агресивне компјутерске игре пригушује свест о вредности људског живота, тако и у онога који сматра ад законитим окончањем живота милиона људи, нестаје емпатија.

... Не тако давно, дечак из верујуће породице обећао је мом сину да ће отићи у ад, јер је бацио стаклену бочицу са сликом храма. Ја не очекујем од деце да размишљају на тему свеправедног постојања. Мене је ужаснуло то да они, у принципу, размишљају у тим категоријама, које су очигледно усвојили од родитеља. Да им се ад чини природном последицом живота у старту кривог човека, и у таквом систему вредновања за састрадавање нема места. (...)

... Заједницама је лакше да постоје када се оне заснивају на осећају кривице, а искуство љубави немогуће је угурати у рамове. Љубав изгони страх (1 Ин. 4:18) и слободна је по својој природи, а кривица - погодан начин утицаја на људе. Али остварени догађај остаје заувек. У лику Исака Сирина и других мистика из његовог круга ми добијамо потврду тога да не морамо «прекрајати» хришћанство, не морамо напустити свој хришћански идентитет да бисмо се ослободили осећаја кривице. Да је хришћанство као религија љубави и радости могућа и унутар традиције, а не због раскида са њом. Да хришћанин може не осећати се кривим за то што у њему нема осећаја кривице. А човеку који покушава да изазове осећај кривице, на основу религиозног положаја, био то свештеник или било који добровољац можете одговорити без спуштања очију.