О духовним искушењима новокрштених хришћана
Често људи, који су тек поверовали у Христа, на “коренит” начин мењају однос према самима себи. Уместо да се поправе, да се доведу у ред, да пазе на своју чистоћу, свој изглед, новокрштени се у мислима пењу у ону древну “пећину”, где су се, по њиховом мишљењу, спасавали Божији људи.
Неочешљана глава, неопране уши, неуредна одећа, погрбљеност, црно испод ноктију - ево свима познатог “портрета” новокрштеног ревнитеља који излазећи на љути мраз, без капе, философира: “Бог је милостив” – на примећујући да немилостиви симптоми менингитиса почињу да окивају његов мозак.
Тема овог предавања ће заинтересовати оне, који пажљиво прате оно што се дешава у њиховим сопственим душама и који су узнемирени моралним страдањем наших савременика. Апостол Павле у једној од посланица заповеда свом ученику да епископ не треба да буде “новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду ђавољу”. Управо ова гордост, ово самољубље, које се у паганској средини негује, и изазива све грешнике, својствене новокрштенима.
У Богопоштовању и Богопознању новокрштених долази до различитих духовних подметања: оно, што проистиче из видљивог света, па чак и из света злих духова, преноси се на божанске ствари.
Извитоперује се улога људског разума, осећања и воље: Богопознање и Богоопштење изгледају час сувише доступни, час сувише онострани. У односу према ближњима људско замењује Божанско; у појединим лицима, нарочито духовног звања, новокрштени почињу да виде “надауторитете”.
Због недостатка духовног искуства, новокрштени често преноси своје искуство општења са светом на надсветовног Господа Бога. Он често не примећује скраћивање дистанце између Свесветога Бога и палог срца свога. Таква блискост са Богом у уму оставља својеврстан печат на стање новокрштенога, али не сваког, већ на оног који пада у своју саблазан. Човек се нехотице осећа, а затим и почиње да схвата себе као особу, блиску цару, и бави се “духовним” измишљањем : види пројаву Божанског Промисла, тамо где га и нема.
Ова болест се често испољава у лажном мистицизму. Према овом су нарочито слабе представнице лепшег пола, можда као романтичнија бића; емотивно су обојена сва њихова преживљавања, често почињу да различитим ситницама, понекад свакодневним , у свом животу, на дан кад их преживљавају, приписују извесно духовно значење:” А зашто ово, а шта ово значи? Очигладно да ми Господ сугерише да радим то и то.” Почињу да упоређују датуме, дане, месеце, недеље и године: појављује се својеврсна мистика бројева, која понекад безмало прелази у окултизам.
Пошто је главна потреба Хришћанина молитва, онда код новокрштених, искрених људи, који ревнују по Богу, веома често срећемо појаву која може да се назове “преревновање у молитви” Сама по себи молитва је свето дело, али није случајно лик побожне душе лађа, снабдевена двама веслима, јер Божија благодат у нама не делује без наше воље. Овакво “преревновање у молитви” нарушава ток дана, равнотежу наших духовних и материјалних занимања, доводи до губитка оштроумности, трезвености опажања човековог света, догађаја, и што је чудно, до гашења осећања одговорности, дужности. Понекад новокрштени пада у неку врсту душевне болести, одвајајући за јутарњу молитву сате, не цени време које нам је Бог дао за разбориту и трезвену употребу.
Друга страна , која извитоперава наше Богопознање, јесте тежња да убрзамо оно на шта смо призвани да чинимо по вољи Божијој, тј. да достигнемо духовно савршенство. Најактивнији од нас су навикли да у световном животу све постижу сопственим снагама. Да ли се многи међу вама сећају такозваних “месечника” (месеца посвећених одређеним акцијама)? Месец поштовања саобраћајних прописа, “сустићи ћемо и престићи ћемо…”, направићемо узоран град у крајње кратком року, итд. На тај начин духовна лествица се претвара …у ескалатор. Ова тежња жирафе да своју главу протегне што је могуће више, сигурно проузрокује да шишарке падају и савијају је према земљи. Такви су “прогресисти” – и то се може назвати “бољшевизмом у Православљу”-они тешко пате приморавајући и друге да пате. Не видећи у себи оно што желе, често су у недоумици, прогањани духом унинија, очајања, понекад и потпуно скрећу са пута побожног живота, уверивши се да су издавали за стварност оно што су у себи желели. Ово је нарочито опасно у стварима педагогике и васпитања. Због тога постоји комплекс новокрштених у породици, кад родитељи желе да од сваког детета направе преподобног Сергија или Серафима Саровског- све то је бременито тешким последицама.
Неискусно духовно око Хришћанина врло тешко гледа у оно што је Божанско, које обитава у светлости. Палом срцу је далеко лакше да сазрцава оно што се налази ван Бога. Понекад новокрштени уместо Бога нарочито почиње да сазрцава палу силу, која га омета да угађа Богу. Лик Хришћанина се помрачује, његова духовност губи светлост, из душе нестају позитивна осећања: нада у Бога, радост, добродушност, уздање у Његову вољу, али му се зато испод сваке клупе привиђа демон. Испоставља се да је његова вера у демоне и силе зла јача од вере у Бога и Његов Промисао . Ми православни, више од било ког другог осећамо и схватамо тајну историјског проћеша, знамо да постоји тајна безакоња, да се силе светског зла удружују једна са другом, али када се уместо свемоћи Божије у поглед на свет новокрштеног уселе утваре, он заборавља да је све у Божијим рукама.
Када новокрштени изгуби осећање дистанце између себе и пастира, он се прибија уз свештеника, и у његовом пристуству више “не осећа” борбу с помислима: “нестају” сва питања и новокршени пада у некакву духовну малаксалост. Последице ове болести су познате: губитак духовне слободе, духовне самосталности или сувишни критицизам као реакција на обоготворење пастира.
У односу према ближњима код неких новокрштених се примећује и следећа грешка. Они теже да просвете све и сваког, кога сретну на свом путу. Отпочиње својеврсно духовно “инквизиторство”. Ако савршеног Хришћанина карактерише опрезност, тактичност, увиђавност, труд да ни на који начин не наруши слободу другог, новокрштени подсећа на тенк, који пролази и гази све пред собом. Најбоља слика која карактерише новокрштеног, је следећа: граби човека за капут, који стоји у реду у јавном тоалету, кида дугмад на његовом капуту, и почиње да му проповеда, игноришући његово не толико духовно, колико физичко стање. Притом човек постаје сув и крут рационалиста. Типичан пример: нежеља да отпрати на последњи пут, рецимо , умрлог сродника, који није био црквени човек.
Новокрштени често називају безбожницима блиске људе, према њима су парадоксално крути, кратковиди, егоистични. Они често грубо прекидају рођачке, пријатељске везе, али не зато што их из тих веза вреба саблазан, већ несхватање и горчина увреде. Овде су такт, благост, радосно општење са човеком далеко плоднији од крутости.
Најзад, однос према самом себи. Врло често, неправилно доживљавајући Бога и Његов Промисао, новокрштени испуњава први део пословице:”У Бога се уздај”, али “сам не греши”- е то му није јасно.
Често људи који су тек поверовали у Христа, на лажно коренит начин мењају однос према самима себи. Уместо да се поправе, да се доведу у ред, да пазе на своју чистоћу, свој изглед, новокрштени се у мислима пењу у ону пећину, где су се спасавали и спасавају се, по њиховом мишљењу, Божији људи. Неочешљана глава, неопране уши, неуредна одећа, погрбљеност, црно испод ноктију, одавно неумивено лице – ево свима познатог портрета новокрштено ревнитеља који, излазећи на љути мраз, и који заборављајући капу, “философира” : “Бог је милостив”- не примећујући , притом, да немилостиви симптоми менингитиса почињу да окивају његов мозак.
Одсуство духовне разборитости, одсуство здравог односа према својој природи је потпуно неправославна ствар; то је пре ескапизам – бекство од стварности, некакав изопачени будизам, назовите то како год хоћете – али само не Православље.
Исто се примећује и у погледу сопствених способности и талената. Често у тежњи за духовном једноствношћу, долазимо до толстојевског поједностављивања , губимо живе искре душе, губим знања која смо дуго прикупљали, а сами затим почињемо да патимо, не знајући где и шта у Цркви да чинимо, и на шта да усмеримо своје напоре.
Протојереј Артемије Владимиров
pouke.org
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
